fbpx
Menu
Feminizam

Audrie and Daisy dokumentarac

Prošle nedelje sam videla vest o smrti Dejzi Kolman, devojci koja je preživela silovanje 2012. godine, za koje nikada nije dobila pravdu. Dokumentarac na Netflixu – Audrie and Daisy govori o tome kroz šta je sve Dejzi Kolman (Daisy Colman) prošla od kada je imala 14 godina. 

Priča sledi kroz pismo mojoj majci.

Spavaš li mirno šerife?

Draga mama,

Glava mi bruji od utisaka i informacija. Moram da ti priznam, mama, da nisam znala kako se žrtve silovanja tačno osećaju. Ma da, mama, pa znam da je grozno, ali kroz ovaj dokumentarac je postalo nekako stvarnije. Tragičnije. Tačnije. Mnoge devojke, koje su preživele ovaj vid seksualnog nasilja, rekle su da je za njih život gotov. Zamisli! Da je osećaj kao kada dođeš do kraja nekog tunela. Dalje nema. Život se ugasi. 

Posebno onda kada ne dođe do pravde. Kada priznanje, izvinjenje i kazna izostanu.

Audrie and Daisy na Netflix-u

Netflix utiče na (ne)demokratizaciju kulture?

Želiš da ga gledaš? I ja bih volela da ga odgledaš, ali on je na Netflix-u, a znaš da oni nemaju prevode na srpski jezik. Pa da, slažem se sa tobom da to nije normalno. Meni to izgleda kao soft power. To ti je kada jedna zemlja hoće da dominira drugom na vrlo suptilne načine, kao na primer kroz kulturu. Jedna utiče na drugu izvozom određenih vrednosti, i to najčešće kroz popularnu kulturu. Kao na primer reality serije o porodici Kardašijan. Znaš one izoperisane sestre? Tako je, one. E pa, izvezu nam seriju, mi je gledamo i onda želimo da ličimo na njih. To je taj način, vrlo suptilan, jer u njemu učestvujemo, sami uključujemo TV da gledamo emisiju, sami usvajamo te vrednosti, koje kao takve, vrlo često nisu slučajne.

Ono što sam htela da ti kažem, je da, mi nije u redu da Netflix zarađuje na ljudima koji ga u Srbiji imaju i plaćaju, a da, pritom, ne želi ništa da dâ. Kao na primer posao prevodiocima koji bi te serije i filmove prevodili. Znaš, ono što me isto nervira, smo mi sa jezicima na Blakanu. Da smo složniji, Netflix bi mogao da radi prevod za regiju. Ali ko bi tu popustio, pa prihvatio da čita na jekavici ili ekavici?! Vidiš, mama, u Južnoj Americi, sve je sinhronizovano i prevođeno u Meksiku i distribuisano u celoj Južnoj Americi. Pa da, naravno da se španski razlikuje. Na primer, u Argentini i Urugvaju postoje velike jezičke razlike u odnosu na Meksiko, ali kao što i sama primećuješ, sve to nazivamo španskim. Ma da, ludnica.

Elem, digresiram sada, a hoću da ti pričam o ovom dokumentarcu i o žrtvama silovanja.

audrie and daisy dokumentarac

Šta se desilo sa Audrie and Daisy

Čekaj, mama, da te najpre uputim u kontekst. Dakle, u dokumentarcu, koji je napravljen 2016. godine, govori se, u prvom delu, o devojčicama Odri i Dejzi (Audrie and Daisy). Dejzi je umrla od suicida (tako je pravilno reći, a ne ,,ubila se’’ ili ,,izvršila je samoubistvo’’, nisam ni ja znala) nakon što su je jedne večeri, dečaci isrctali markerima i zatim fotografisali, dok je ona bila u pijanom i nesvesnom stanju. Vulgarni crteži penisa i strelice koje su upućivale na to da su je, verovatno, silovali, bile su joj po celom telu, čak i po intimnim delovima. Jedan dečak joj je čak i prst stavio u vaginu, navodno da proveri da marker nije ostao unutra. Fotografije su, naravno, kružile po školi i socijalnim mrežama. Nakon toga je ona osetila toliki pritisak, da je vrlo brzo nakon nemilog događaja, umrla od suicida. 

U dokumentarcu, u jednom trenutku, kažu da dečaci od 13, 14 godina traže devojčicama da im šalju golišave fotografije, koje zatim međusobno dele. Zamisli, mama! S jedne strane mi je drago što je moja generacija odrasla bez telefona i interneta, dok se s druge strane bojim za buduće. Kako da znamo šta se tačno među njima dešava, kada su mnoge stvari nama nepoznanica? Brinem se, mama. Jer su najveće žrtve seksialnog nasilja upravo devojčice, to jest tinejdžerke.

Daisy Colman

U dokumetarcu se zatim govori o Dejzi Kolman, da, tako je, devojci koja je prošle nedelje umrla od suicida. Dejzina porodica je doživela apsolutni pakao. Ne znam kako bih to drugačije nazvala. Da ti pojasnim. Umro joj tata kada je imala samo 9 godina. Zatim se sa majkom i troje braće seli u drugi grad kako ne bi morali svakoga dana da prolaze ulicom u kojoj je tata poginuo u saobraćajnoj nesreći. 

Jedne noći, nju i njenu drugaricu Pejdž, tri najbolja drugara njenog brata, pozivaju da dođu kod jednog od njih. One su te noći pile i nakon tog poziva iskradaju se kroz prozor Dejzine kuće i odlaze. Tri momka ih teraju da nastave da piju. Pejdž jedan gura u jednu sobu, druga dvojica guraju Dejzi u drugu. Dejzi se onesvestila od alkohola i obe devojčice su bile silovane. Nakon toga su Dejzi, tako nesvesnu i jako pijanu, odvukli do automobila i izbacili je u dvorište njene kuće po mrazu. U istom tom dvorištu ipred kuće je i ostala do jutra, kada ju je porodica našla poluonesvešćenu. Možeš li to da zamisliš, mama!? Trojica momaka od 17 godina izvlače devojčicu od 14, vuku je po podu do automobila i zatim je ostavljaju onesvešćenu ispred kuće po ciči zimi! 

Brat joj je pronašao telefon, a zatim i poslednju poruku u telefonu, povezao kockice i otišao odmah do druga, koji se, čudnog li čuda, nije javljao. Slučaj su odmah prijavili policiji, koja je, kako kažu, odmah odreagovala.

Audrie-and-Daisy documentary

Pravda, zapravo, nikada nije zadovoljena

Pejdž je čula na sudu svedočenje i priznanje svog silovatelja, što joj je pomoglo u procesu zalečenja. Međutim, osećala je veliku krivicu zbog onoga što se dogodilo njenoj drugarici koja, istu pravdu, nikada nije dobila. Momci su se izvukli, jer je jedan od njih bio iz moćne i ugledne porodice, kojoj nije odgovaralo da se neko od njih razvlači na taj način u medijima ili na sudovima, ne daj bože da ode u zatvor! 

Nakon oslobađanja momaka, svi su upirali prstom u Dejzi. Njoj je bilo jako teško da ide u školu i da se pojavljuje u javnosti. U ovom trenutku javni prostor je isto internet, kao što možeš da zamisliš, mama, preko koga dobija brojne optužbe i pretnje.

Brojni # su nastali kako bi je optužili. Taj, kako kažemo, haš tag, je nastao na Tviteru, jednoj od socijalnih mreža, danas postoji i na Instagramu i služi da se neke informacije lakše pronađu. Tako, na primer, imaš haš tag Dejzidrolja i onda možeš da pronađeš sve negativne komentare koji je optužuju da je lagala i da je niko nikad nije silovao. Pokazaću ti kako funkcioniše. 

Pretnje na sve strane

Ne, ali pazi sad ovo. Cela porodica je konstantno primala optužbe i pretnje. Ne samo da se žrtva izopšti iz društva, već i njena porodica. Dejzin brat je naišao na strogu osudu društva u kome je, do tada, bio vrlo popularan. Majka je izgubila posao, kuća im je izgorela, pretnje su stizale sa svih strana. Dejzi su ljudi u lice u školi govorili da je lažljiva drolja, da je sve izmislila. Porodica se opet preselila i Dejzi je upala u veliku krizu. Pokušala je da se predozira, na razne načine da naškodi sebi, jer je osećala da je sve što se desilo bila, zapravo, njena krivica i da je ona trebalo na drugačiji način da odreaguje. Mnoge žrtve upadnu u ta preispitivanja. Zamisli! Baš tužno. Em prođeš kroz nešto tako teško, em još sebe kriviš i preispituješ se. 

Toj zajednici je više odgovaralo da se spasi reputacija ovih momaka, nego da se donese pravedna odluka, koja je uostalom u skladu za zakonom. Odluka, koja će biti jako važna, kako bi devojčice našle malo mira i nastavile sa svojim životima. Brojni dokazi su misteriozno nestali.

žrtva seksualnog nasilja

dejzi kolman

Ako šerif ne razume, ko će

Šerif, koji je uhapsio momke i koji govori za dokumentarac, optužuje ljude, koji žele da ovaj incident nazovu silovanjem. I još dodaje da ništa što se desilo te noći ne ukazuje na seksualnu agresiju. Dejzi su odmah nakon toga odveli u bolnicu gde su utvrdili da je prethodne noći bila toliko pijana da je vrlo lako mogla umreti od intoksikacije. Da li iko u toliko pijanom stanju može da ima seksulani odnos? Sigurna sam da ne!

A pazi sad ovo, mama. Isti taj šerif zatim dodaje da je u toj americkoj državi zakonom dozvoljeno maloletnim licima da imaju seksualne odnose, sve dok je to u saglasnosti sa oba partnera. Kada mu pak ukažu na to da su devojčice bile jako pijane i pitaju ga šta zakon kaže za takve slučajeve, brani se time kako to pitanje treba postaviti advokatima.

Time što dečaci nisu bili osuđeni, devojčice jesu.

One su krive jer su bile pijane. One su krive i kada su onesvešćene. Devojčice po običaju (ni)su krive

Kako za koga i kako kome to odgovara u datom trenutku. 

Kada se glavni silovatelj izvlači sa samo uslovnom kaznom, šerif, za dokumentarac, dodaje da uvek upiremo prstom u dečake, kada i devojčice imaju istu odgovornost i jednako su krive. Krive za šta tačno u ovoj situaciji, dragi šerife?

Audrey and Daisy – proces zalečenja

Dejzi je počela da se bavi tetoviranjem i upoznala je brojne žrtve silovanja sa kojima je išla na grupne terapije. Istetovirala je sebi, a zatim i drugim žrtvama. tačku i zarez, kao podsetnik da život te osobe nije završen. Odabir ove tetovaže svedoči o tome da se u Dejzi nešto veliko slomilo na dan njenog silovanja. Kao da je imala osećaj da je tu život za nju stao i da mora uporno da se podseća da nije. Da njena priča ima kontinuitet, da može da traje, da se nastavlja. Kao i priče i životi drugih žrtava.

Kao što vidiš, seksualno nasilje ima dugotrajne posledice na žrtve. Dešava se svuda oko nas i većina muškaraca su nama bliski, znamo ih. A silovatelji računaju na to da će žene, devojčice, devojke ćutati. Jer se svakako samo 23% slučajeva silovanja prijavi. Pa da, kao što možeš da pretpostaviš, mama, devojke osećaju stid, krivicu, a zatim i nemaju poverenje u policiju ili svoju bližu okolinu da o tome otvoreno razgovaraju.

Još jedna važna stavka iz dokumentarca je nesolidarnost i potreba da se ljudi podele u tabore. Sve je crno-belo. Ili si protiv žrtve ili si za nju. Ako si protiv nje, osećaš se pozvanim da odreaguješ, da je javno optužiš, da na socijalne mreže staviš pogrdne komentare i optužbe. A zapravo nismo svesni toga koliko je naša podrška važna! Zajednica u velikoj meri utiče na to kako će se žrtva kasnije osećati, da li može da zaleči duboke rane ili pak svojim neprihvatanjem učini da te rane ostanu otvorene, duboke i krvave. 

Žrtvama treba priznanje

Žrtvama je važno da imaju zaokruženu priču. Kraj. Žrtve koje ne prjave nasilje, tu tačku ne mogu da stave. Nikad ne dobiju priznanje. Pokajanje. Silovatelji nikada ne dobiju zasluženu kaznu. Vidiš kako je Pejdž, Dejzina drugarica, nekako lakše nastavila sa svojim životom. Kao što je i njena mama rekla:,,Dejzi je silovao pogrešan dečak’’, aludirajući na to da je on imao podršku svog dede političara, da bi bilo drugačije da je to bio neki dečak bez veze. Svi su oni pogrešni, svi kojima pada na pamet da siluju. Žrtvama i njihovim porodicama je važno da dečaci javno preuzmu odgovornost za ono sto su uradili.

tinejdžersko samoubistvo

Ovaj dokumentarac je i nastao kao vid ,,izmirenja’’. Odrini roditelji nisu bili zadovoljni kaznom izrečenom na sudu. Dečaci koji su iscrtali Ordi, i koji su zatim delili videe, dobili su nekoliko dana zatvora, koji su odsluživali vikendom. Nisu bili čak ni suspendovani u školi. Možeš li da veruješ, mama?! Jedna devojčica je umrla od suicida, a ti dečaci su najnormalnije sutradan otišli u školu! Odrini roditelji su, naravno, želeli pravdu, koju su zatim i dobili kroz civilno suđenje. Vidiš, mama, ni ja nisam znala da to postoji. Dečaci su, nakon ovoga, morali da napišu pismo izvinjenja u kome su naveli da Odri nije zaslužila da umre. Isto tako su pristali da govore za ovaj dokumentarac, u kome su njihovi identiteti sakriveni. Prikazani su nacrtani. Ovo je mnogo značilo Odrinim roditeljima, koji su konačno mogli da stave tačku. I to se nekako i vidi na njima kada govore u dokumentarcu. Ljudi dišu.

Sećaš se onog teksta Devojčice nisu krive? E pa, sve vreme u toku gledanja ovog dokumentarca, taj naslov mi je odzvanjao u glavi. Jer očigledno da mnogi zaista misle, kada se nešto tako desi, da devojčice jesu krive. To je ono što šerif vrlo jasno. On, vrlo ponosan na to kako se sve odvilo, i kako je on, jelte, brzo odreagovao na podnešenu prijavu, otvoreno kaže da mi ne znamo da li su devojčice zapravo krive. Skandalozna izjava, složićeš se sa mnom, mama.

Pijane devojčice od 14 godina u nesvesnom stanju? Zaista šerife, zaista?

I ovaj šerif kome bih sada poslala jedno sočno pismo, puno važnih pitanja, ali i po koju psovku, da sebi olakšam ovaj bes koji kulja iz mene, kaže da su svi momci dobro, da su nastavili sa svojim životima i da je siguran da su se nakon ovog nemilog događaja, preispitali. Baš mi je drago zbog momaka, da vode normalne živote, dok se jedan zbog njih ugasio. 

Spavaš li sada mirno šerife?

Tvoja ćerka Biljana

 

2 Comments

  • Ana
    11 August 2020 at 15 h 31 min

    Oprosti što moram da ti skrenem pažnju na neke greške iako mi se dopada što si obradila ovu temu.
    Ne postoji tako nešto kao što je “tako se pravilno kaže kada neko izvrši samoubistvo”. To nije još jedna politički korektna sintagma.
    Umrla od suicida je bukvalni prevod sa movinarskog engleskog (died of suicide) gde se implicira izvršenje samoubistva koje je rezultiralo smrću počinioca\teljke. Razlike u pokušaju izvršenja samoubistva i izvršenog samoubistva veoma jasne. Umrla od suicida je prevedeno u potpunosti na srpski jezik – umrla od samoubistva. Samoubistvo nije sramota i ono se ljudima ne DEŠAVA već se na njega odlučuju svesno ili uz izmenjenu svest.
    Ovo je jedna od lekcija u kojoj možemo da se podsetimo da nije sve što se koristi u amglosaksonskim jezicima ispravno. Sociopatija je jedna od tih stvari – nepriznat, pogrešan i dosta problematičan pojam psihopatije koji postoji samo u Američkom sistemu i ni u jednoj nozološkoj kategoriji na svetu.
    Moj problem nije nova reč za nešto što svi znamo šta je. Moj problem je “da, to se tako pravilno kaže” politička korektnost.

    Takođe, kapiram empatsku matricu po kojoj je ovaj zanimljiv tekst napisan. Mislim da bi bio još efektniji da je napisan kao pismo ocu. Osim ukoliko razlozi za ovaj odabir nisu vrlo lični.

    Sviđa mi se balans racija i emocija u tekstu i to što je budući da je pisan kao pismo majci lišen čitanja bukvice.

    Pozdrav od psihologa-kriminologa.

    Reply
    • klitmit
      17 August 2020 at 11 h 59 min

      Draga Ana,

      Hvala ti na komentaru. Svaka razmena je uvek dobrodošla.

      Naime, to oko termina sam čula u podkastu Agelast u kome je gostovala Marie Alves Ćurčić koja je iza organizacije ,,Za tebe, važno je”. Podstaknuta njenim objašnjenjem, želela sam to da ispoštujem. Možeš naći njeno preciznije objašnjenje upravo u emisiji kada je ona bila gost, biće mnogo bolje nego moje. Čisto da dam mali hint. Ona smatra da su osobe koje se ubiju, da tako kažem samo ovde, zapravo žrtve nečega. Raznih životnih okolnosti, bolesti, itd… Ukoliko kažemo da su se ubile, nazivamo ih ubicama. Oduzeti sebi život, znači dakle da si ubio sebe. Ona želi tu ljagu da skine sa osoba koje umru od suicida i korišćenjem drugačijih leksičkih i sintaksičkih sintagmi, jednako ćemo promeniti način na koji ove osobe posmatramo. Neko umre od suicida, jer je bio depresivan, na primer. Ona smatra, iz onoga što sam ja shvatila, da je to kao umreti od raka na primer. Bilo je nešto što nisi mogao da kontrolišeš. Eto. Nadam se da je bilo jasno. 🙂 Ja sam, gledajući jednu majku koja o tome priča, želela da ispoštujem njenu borbu. Možda je trebalo sve ovo, zapravo, da objasnim u samom tekstu.

      Ako si posetila moj blog i pročitala moju biografiju, znaćeš da su mi pisma majci koncept koji sam odabrala za moj blog, posebno za teme vezane za jednakost između polova.

      Pozdrav i hvala na čitanju i vremenu za komentarisanje 🙂
      Biljana

      Reply

Leave a Reply