Seksizam je danas opšte rasprostranjen. Međutim, mi smo toliko na njega naviknuti, da seksizam ni ne primećujemo kao nešto što ne bi trebalo da postoji. On je sastavni deo patrijarhata, s njim smo rođene, uz njega smo odrastale, te i nije toliko čudno da ga ne prepoznajemo.
Seksizam koji nisam primećivala
U celu priču oko Klitmit-a sam ušla jer sam u mnogim razgovorima u vezi sa ženskim pravima osećala izvesnu isfrustriranost. Često bih imala utisak da me sagovornici ne slušaju, da pričaju mnogo, da dele samo svoja iskustva, da umesto mene završavaju rečenice, da meni objašnjavaju kako sam se ja osećala u nekoj situaciji.
Čuveni mansplaining
I možete vi sada pomisliti da je problem u meni i mom odabiru prijatelja i možda ste u pravu. Ali, u nekom trenutku sam shvatila da taj poseban način ophođenja i objašnjavanja gotovo uvek dolazi od muškaraca. To je onaj momenat kada neki muškarac pokušava nešto da vam predstavi, siguran da on to bolje zna i razume od vas, pri tom misli da je takav njegov stav potpuno legitiman, čak i da se upravo to od njega očekuje.
U brojnim situacijama bih osetila želju da odgovorim, ali su mi falili argumenti. Možda i snaga, snalažljivost, možda oštrina misli, ne znam. Možda strah da ne ispadnem histerična ukoliko zapenim pri objašnjavanju. Jer treba meriti reči, osetiti temperaturu sopstvenog tela, izbeći momenat ključanja. Lako smo okarakterisane kao besne, kao da muškarci to nikada nisu. Dok se naš bes posmatra kao histerija, bes kod muškaraca je uvek opravdan.
Muški način gledanja na stvari kao opšteprihvaćena ideja
I onda sam shvatila. Sveprisutni način razmišljanja na određenu temu dolazi zapravo iz muškog načina razmišljanja i njihovog gledanja na svet. To nema uvek veze sa nama, ženama, nije nužno i naše mišljenje. Drugačije smo vaspitavane, drugačije se društvo ophodi prema nama, imamo različite uloge, te je logično da nemamo isti način gledanja na neke stvari. Prvi korak je da to uvidimo, zatim da prihvatimo i naučimo da osluškujemo sebe i svoje potrebe, a možda onda i počnemo da ih zadovoljavamo.
Kako živimo u patrijarhalnom društvu, htele to ili ne, i mi, žene, njegov smo deo. U njemu smo rođene, njega dišemo, sa njim se poistovećujemo, te treba biti oprezan pri osudi drugih žena koje govore kao muškarci i koje se stavljaju u njihovu odbranu.
Umemo li da se ne slažemo?
Svakoga dana sa malih ekrana se mogu čuti monolozi ili suprotna mišljenja koja se ni malo ne poštuju. Dijalozi se izbegavaju u velikom luku, a kada su tu, dolazi do vređanja, usijanja, zapušavanja ušiju. Zašto nam je toliko veliki problem da čujemo da neko nema isto mišljenje kao i mi? Kao da svet nije satkan od svih boja i njihovih nijansi, već kao da se sastoji samo od crne i bele.
Važno je da mi, građani i građanke, uvidimo da će se diskursi u javnom prostoru promeniti kada i mi počnemo da se menjamo, kada očistimo sopstveno dvorište. To vam je kao začarani krug, jedno nužno utiče na drugo.
Sa televizije koja je stalno uključena, za koju verujemo da je ne gledamo, ali iz pozadine vreba, nerazgovetni zvuci nam prave društvo i mislimo da i nismo toliko podložni svemu onome što dolazi spolja. Kada je istina da nismo nezavisni koliko mislimo da jesmo i nužno smo pod uticajem svega što se oko nas događa.
Čini mi se da je ključ uspešnog dijaloga da razumemo i prihvatimo da ne ulazimo u njega kako bismo promenili nečije mišljenje i izašli kao pobednici. Ma koliko razgovor bio mučan, ma koliko mislili da naša treba da bude poslednja, jer naš sagovornik nema pojma o čemu priča, treba da naučimo da drugačije mišljenje uvažimo. Treba imati strpljenja i shvatiti da je sve proces. I to što izgovarate možda će tom nekome promeniti mišljenje, možda neće nikada, a možda će upravo za tog sagovornika to biti, trenutak neke semenke koju ste posadili i koja će početi da klija, ali kojoj će trebati godine da zapravo poraste. Udaljite se od svog ega, niste tu radi njega, već ste tu da razgovarate, razmenite ideje, pokažete poštovanje. I znam da će mi mnoge od vas reći da ne uspevaju, da je preteško, da je sagovornik kreten. Ali vi ste to isto verovatno za njega.
Zato pravimo zajedno jedan vodič. Zašto kažem zajedno? Zato što je meni isto tako teško da vodim smiren, dobro argumentovan razgovor u kome druga strana ima suprotno mišljenje, posebno na temu seksualnog uznemiravanja. Teško mi je da se ne ljutim i da ne pokušavam da ubedim druge da sam ja u pravu i da je moje mišljenje ono legitimno. Zato ste vi na Instagram profilu Klitmit-a učestvovale u smišljanju pitanja za koja nam trebaju odgovori.
Pa da počnemo!
Šta je uopšte seksualno uznemiravanje?
Prethodnih nedelja je bilo posebno mučno slušati lavinu komentara i kakofoniju sa televizije u vezi sa slučajem Mike Aleksića. Ali ovaj trenutak treba da iskoristimo kako bismo se svi obrazovali na ovu temu i naučili šta je to uopšte seksualno uznemiravanje. Uz seksualno uznemiravanja često seksizam ide ruku pod ruku. Biti naoružan činjenicama, dati statistike i kvantitativne vrednosti vrlo često razoruža sagovornika i dâ mu uvid u pravo stanje stvari. Može zvučati banalno, ali vas uveravam da ćete narednim činjenicama iznenaditi sagovornika. Možda prvo sebe.
U seksualno nasilje spada kada te neko drugi put pozove da izađete kada si ti već jednom rekla ne.
Da ponovimo.
U seksualno nasilje spada to da te neko pozove opet na kafu, kada si ti već rekla NE.
Ovo saznanje je bilo veliko otkrovenje za mene, kao da mi je neko odjednom prsnuo vodu u lice da se probudim i osvestim. Da mi je dao dozvolu da se osećam kao ljudsko biće koje može da odbije i čije NE treba i mora PO ZAKONU da se uvaži. Od nas se zapravo očekuje u tim situacijama:
- da nam laska
- da nam dâ osećaj veće vrednosti, da nam poveća samopouzdanje
- da treba vremenom da popustimo i pristanemo na taj izlazak iako ne želimo
Time ne dajemo veću vrednost nama samima, već osobi koja je uporna. Nama samima oduzimamo dostojanstvo, pravo na izbor. Čini mi se da je vreme da izreku Ne jebe lep nego uporan, proteramo iz jezika, jer ovakve stvari svakako utiču na način na koji razmišljamo, pa makar ga izgovarali i u šali. Upravo su ovakve izreke seksizam.
Dakle, ako nas neko uporno poziva na već odbijeno piće, taj neko nas maltretira, ne poštuje našu odliku, prosto i jednostavno SEKSUALNO NAS UZNEMIRAVA.
Mogu da neću
Sjajna inicijativa Mogu da neću nam daje listu toga šta je sve seksualno nasilje. Evo nekih od ponašanja koja se smatraju takvim:
- dobacivanje
- zviždanje
- obraćanje sa lutko, lepotice
- komentarisanje garderobe, tela, toga kako tog dana izgledamo
- aludiranja na seks
- odmeravanje našeg tela
- fotografisanje našeg tela bez naše dozvole
- pretnje da će nam neko objaviti fotografiju bez naše dozvole – insta post
- stajanje vrlo blizu tebe
Shvatate da za seksualno nasilje ne treba ,,mnogo”, a da su naše granice vrlo labave, nejasno definisane, nedovoljno postavljene.
Danas ne mogu, a da se ne divim Mariji Lukić, bez koje možda sve ovo što se dešava danas ne bi bilo moguće. Njoj je vrlo jasno bilo, od samog starta, dokle jedan muškarac sme da ide.
E sad, mnogi mogu reći da će se odnosi između muškaraca i žena promeniti, da previše ozbiljno gledamo na zavođenje i da ćemo ga ovakvim ozbiljnostima iskoreniti, kao što je to bio slučaj sa otvorenim pismom francuskih glumica moćnom američkom pokretu #Metoo. Zašto ne bismo to posmatrali na drugi način? Možda će se tim novim postavljanjem granica, nove, lepše i jasnije stvoriti, te će muško-ženski odnosi biti očišćeni od hijerarhije, nejasnoća, neželjenih koraka, osećanja i seksizma.
Kako institucije brane žrtve?
Od kada je glumica Milena Radulović istupila, zaživeo je #NisiSama. Šta uopšte znači to da žena nije sama? To znači da ona ima podršku ne samo na Instagramu brojnim objavama, podršku porodice i prijatelja, već i institucija, javnosti i medija.
Vašem sagovorniku možete i postaviti pitanje da li misli da bi jedan zločinac koji siluje trebalo da bude osuđen. Mislim da su retki oni koji bi se usudili da kažu da takav čovek treba slobodno da korača ulicama grada. Tada mu možete reći da je zakon u Srbiji, koji brani žene od seksualnih nasilnika i predatora, donesen tek 2017. godine.
U BiH ovakav zakon postoji još od 2003. godine, ali dokaz da ga žene ne prepoznaju, da ne veruju da će se zaista zločin procesuirati ako prijave, ali i da smatraju da mu se kolektivno ne pridaje značaj je to što ne prijavljuju, jer je u ovoj zemlji za 18 godina procesuirano svega 10 slučajeva. Ovo je dokaz da mi ne znamo koja su naša prava, ali i to da kolektivno ne verujemo institucijama. Ne verujemo da one imaju ljudski lik, empatiju, da će nam omogućiti fer i poštenu proceduru. Setimo se da smo i mi te koje radimo, privređujemo, finansiramo sistem zemlje u kojoj živimo, te imamo pravo da tražimo zaštitu. Jer, u suprotnom, ispada da ih plaćamo kako bi radile protiv nas.
Prijave u Srbiji
2020. godine je u Srbiji 22 žene ubio partner, dok je bilo preko 12 000 prijava. Ovaj broj prijava nije ni malo zanemarljiv, posebno kada se ima u vidu da jako mali broj njih zapravo završi u zatvoru ili pod nekim vidom presude. Takođe treba znati da je ova statistika izvađena iz medijskih izveštaja, što znači da brojimo samo one slučajeve koji su dospeli u novine. Jezivo, zar ne? Ovaj broj je zasigurno najmanji mogući, što znači da je broj žrtava mnogo veći. Država ne vodi evidenciju, što pokazuje koliko institucije ne mare za život žena. „Nema ni informacija o tome koliko žena je preminulo od posledica dugogodišnjeg trpljenja nasilja”, dodaju iz Autonomnog ženskog centra za BBC na srpskom. Svom sagovorniku postavite pitanje, da li on zaista misli da životi žena nisu vredni, te da takva evidencija ne treba da postoji? J.E.Z.I.V.O
Poslednji dostupni podaci Ujedinjenih nacija pokazuju da 137 žena širom sveta svakodnevno ubije partner ili član njihove porodice – ukupno 50.000 žena godišnje ubiju ljudi koje poznaju i kojima bi trebalo da mogu da veruju.
Podrška je važna
Seksizam u komentarima
Jedna stvar koja mi je posebno prouzrokovala bes, bila je izjava da je Mileni neko platio kako bi ona istupila i rekla kroz šta je prošla. Jer nije se radilo o Mileni, već o nekom moćnom muškarcu koji je iskoristio žene da se zbog nečega osveti Miki. Ne znam kako bih opisala goruću temperaturu koja je iz mene izbijala dok sam naizgled smireno sačekala da sagovornik završi sa svojim izlaganjem. Ovim žene opet stavljamo u podređenu poziciju, od njih pravimo objekte, koje postoje samo u svrsi nekog obračuna ili plana između muškaraca koji zauvek ostaju subjekti. Gospodari svojih i naših života.
Znači li to da mislimo da je ženi hrabrost omogućena samo onda kada neki muškarac stoji iza nje? Samo onda kada ženi neko dâ odobrenje da bude hrabra? Jer nije hrabrost ,,ženska” vrlina. Junaci su u epovima isključivo muškarci.
Seksualno nasilje ostavlja trajne i vrlo teške posledice. Mnoge devojke i žene to zakopaju u sebi kao da se nikada nije desilo, kako bi nastavile, naizgled neometano da žive svoj život. Zašto su ćutale, pitaju se nevernici. Takve traume isplivaju kad-tad i često u trenucima kada im se najmanje nadamo! Mnoge žrtve ne biraju trenutak, nego ih neka situacija dovede do tačke ključanja, potpunog usijanja gde je samo oslobađanje moguće.
Podrška najbliže porodice jeste uvek najvažnija, ali nije jedina neophodna. Time što postavljamo pitanja zašto je toliko ćutala, ne osuđujemo samo Milenu i ostale glumice, već šaljemo poruku svim žrtvama da jesu same i da moraju sa tim da se izbore kako one same znaju i umeju. Implicitno im kažemo da je bolje da nikad ne progovore, jer je naizgled mnogo lakše stavljati pod tepih. Upravo atmosfera u kojoj se ove javne ličnosti osuđuju, sprečava druge žrtve najpre da same sebi priznaju da to jesu, a zatim i da prijave ili urade nešto povodom toga. Neće sve žrtve proći kroz sudski postupak. Nekome je jednostavno potrebno da promeni stan, ostavi dečka, promeni posao, a ovakvim diskursom im to ne omogućavamo. Nam ne dopuštamo. Shvatimo da su zlostavljane žene naše komšinice, prijateljice, majke, rođake. One su na rođendanima, okupljanjima, slavama, jutarnjoj kafi na kojima se upravo vode ovakvi razgovori. Ne znate uvek šta se krije iza neizrečenog.
Priča o seksualnom nasilju je važna
Ukoliko pričamo o seksualnom nasilju i osuđujemo ga, šaljemo podršku žrtvama, preuzimamo deo odgovornosti i tereta koji je pretežak za bilo čija pleća. Ukoliko se nešto ponavlja, problem je sistemski, čitavog društva, te je na istom da podeli odgovornost, izlečenje, podršku.
Predložite sagovorniku da se priseti nekih ličnih iskustva, ukoliko ste sa čitavom porodicom, pitajte decu da li su nešto u školi primetili, kako se dečaci ophode prema devojčicama, kako se njihovi drugari ponašaju kada im se neko sviđa, šta pričaju kada neka devojčica obuče ,,prekratku” suknju. Sigurna sam da će neko imati priču o nekom profesoru, nadređenom sa posla, drugaricama ili drugovima iz škole.
Imajte u rukavu neku vašu priču, vaše lično iskustvo. Verujte mi da je dovoljna jedna, kako bi se drugi oslobodili i dali primere iz svog života. Ako u trenutku ne možete da se setite, a vi pohitajte na moj profil i u sačuvanim objavama Seks.nasilje pronaći ćete za tili čas svedočenja devojaka koje prate Klitmit.
Tu su i brojne druge stranice poput Ovarijuima (Ženska posla na Facebook-u) ili grupe Nisam tražila. Sigurna sam da samo početak čitanja ovih naših priča i u najnepoverljivijim sagovornicima će neosporno izazvati jezu. A kažem naših, jer sve imamo šta da ispričamo, samo kada nam se ovaj prostor omogući.
Vaspitne metode ili kako je lakše gledati u tuđi haos
Još jedna od stvari koja mi para uši je to kako se osuđuju roditelji i kako se sva krivica svaljuje na njih. Tinejdžersko doba donosi brojne dileme, svađe, udaljavanja, razmišljanja, retrospekciju, želju za pronalaženjem sopstvenog identiteta. Lako je u svemu tome se izgubiti, sakriti. I nema svako vrlo prisan odnos sa roditeljima. I to je tako i to je u redu.
Ne razumem ljude koji sada kažu da su znali da je Mika ovakav ili onakav, da je maltretirao decu. U tom slučaju, nije samo do Mike, već je do svih nas. Greška je sistemska, jer kada vidiš nasilje, prijaviš ga. Radiš li to? Da li si savestan građanin ili građanka? Ili se praviš kako nisi čuo šta se dešava s druge strane zida koji deli tvoj stan od komšijskog?
Ako ga ne osudiš, znači da ga ne vidiš skroz jer je ono deo tebe, jer si možda i ti odrastao sa strogim i tradicionalnim vaspitnim metodama koje, ma koliko te bolele, sada ti je teško da se od njih odvojiš i pogledaš ih sa strane. Jer će te gledanje tih metoda navesti na to da pogledaš sebe, da pogledaš koji je haos kod tebe, dok sve vreme misliš da ga samo u tuđem stanu ima.
Te ,,Mikine” vaspitne metode su metode mnogih roditelja, mnogih nastavnika. Ne znamo mi Miku od juče, nije Mika jedini koji se tako ophodi prema deci. I nije ovo nikakvo opravdanje i ne želim da fokus prebacim na drugoga. Ali isto tako treba da naučimo da vidimo sebe. Izlaskom i pričanjem kako smo mi savršeni roditelji i kako bismo mi sigurno videli, navodi nas na to da ne vidimo nešto kod sebe, da ne dopustimo sopstvenom biću da se preispita.
Snimak koji nam je svima objasnio kako stoje stvari – Jelena Obućina za pregled dana na NewsMaxAdria televiziji
U pratnji očeva za javnost?
I za kraj, ne mogu a da ne prokomentarišem nešto što mi je zapala za oko i od kad sam primetila ne mogu da prestanem da mislim na to. Radi se o glumica koje su prijavile seksualno zlostavljanje ispred suda nakon izjava. One su bile u pratnji svojih očeva. Mislim da ta slika govori više od hiljadu reči o tome kako se na ženu gleda. Biće jača i ozbiljnije shvaćena samo ako je pratnji nekoga za koga se smatra da ima moć. A nju tradicionalno ima muškarac. Po mogućstvu stariji. Otac je idealan. I verujem da je mučno ovo čitati i da sada već mislite, dobro pretera ga Biljana! Ali zaista mislim da je tako.
Kada jedna žena bude mogla da istupi bez figure muškarca iza i uz sebe, i pri tom bude ozbiljno shvaćena, tada ćemo znati da smo postigle veliku stvar i izvojevale veliku borbu.
Možda mediji pričaju samo o aktuelnim temama, ali ono što oni ne shvataju je to da je seksualno nasilje zaista svakodnevnica mnogih žena i da njoj treba da se dâ zaluženi trajni medijski prostor. Vi svakako znate da taj prostor imate na Klitmit-u i kao što sam vam već spomenula, ovaj tekst će se nastaviti. Tako da mi pišite, na Facebook-u ili Instagram-u da dodajemo priče, argumente, hrabrimo se i osnažujemo za dijaloge. Najvažnije je da razumemo da nismo same, da nam se svima vrlo slično događa i da je na svima nama da menjamo društvo na bolje.
Ako primetite ili trpite nasilje – prijavite ga i potražite pomoć na besplatni broj 0800-100-007. Broj Autonomnog ženskog centra je dostupan svakog radnog dana od 10 do 20 časova. Za područje Vojvodine – SOS telefon je 0800-10-10-10, svakog radnog dana od 10 do 20 časova.
Cover photo: @daria.umi
No Comments