Polica za knjige koja govori više od hiljadu reči i brojnih putopisa…
Kada sam živela u Španiji, često smo se okupljali kod druga, koji je živeo sa roditeljima u velikoj kući. Najčešće smo bili u dnevnoj sobi gde, kako god da sedneš, gledaš u policu sa knjigama. Ali nije to bila bilo kakva polica! Bila je to polica sa vrlo malo knjiga a više predmeta raznih boja i veličina donesenih iz celog sveta. Kao mlada studentkinja željna putovanja, jednom prilikom sam oca tog druga pitala da mi isplete mrežu divnih priča sa drugih kontinenata i o udaljenim narodima, a u vezi sa tim predmetima. Svaka figuricama je, naravno, imala svoju priču i različitu zemlju porekla. Tada sam čvrsto rešila da ću jednoga dana imati istu. Policu koja će svedočiti o mom pređenom putu.
Godine su prolazile, ja sam sve više i više putovala, ali gotovo nikada nisam sa tih putovanja donosila suvenire. Trebalo je ,,lagano” putovati, uglavnom sa ručnim prtljagom, a kada sam se selila, nisam ni pomišljala da nagomilavam predmete sa kojima jednog dana ne bih znala šta da radim. Ono malo izmišljenog prostora u koferu je bilo rezervisano za poklone.
I evo ga moj prvi pravi stan. Kada kažem ,,prvi” mislim na stan u kome se kućim. U njega smo preneli stvari koje smo imali još iz studentskih dana, stvari iz pređašnjih stanova, života i iskustava. Te sve stvarni nisu baš odgovarale prostorijama za koje nisu ni bile kupljene, niti našem sadašnjem ukusu. Rešili smo da menjamo jedno po jedno, polako kako nam mogućnosti dozvoljavaju.
Polica za knjige
Počeli smo od police za knjige koju smo mesecima birali, a zatim opet mesecima i dekorisali. Da mi je neko rekao u tom trenutku da to neće biti ni malo lako, ne bih poverovala! Gledali smo fotografije dekorisanih polica marke Tylko od koje smo policu i naručili i sve su bile mnogo lepe, na njima su predmeti bili skladni, jednostavni, boje su se uklapale. Sami smo odabrali veličinu police, broj i raspored pregrada. Sajt je zaista sjajno napravljen i omogućava vam da pustite mašti na volju i naručite ono što se najbolje uklapa u vaš prostor, a zatim i sa predmetima koje želite tu da stavite.
View this post on Instagram
Tu se vraćamo mom snu o svedočanstvima u vidu predmeta. Tri godine pre kupovine police, otputovala sam u Meksiko gde sam se posebno zainteresovala za divne figure, statue, ručne radove i suvenire koji se prodaju na sve strane. Meksikanska kultura je drevna i samim tim bogata, te brojne džidža bidže svedoče o tom kulturnom nasleđu. Na tom putovanju sam shvatila da moja želja o skupljanju uspomena sa putovanja mora da započne i da je kreiranje te vrste vizuelnog dnevnika dovoljno dugo čekalo na to da se ja negde skrasim. Iako odluka o ostajanju u Francuskoj u tom trenutku nije bila na snazi, rešila sam da ipak moj tadašnji prostor oplemenim kalendarom asteka, prelepom islikanom lobanjom, istkanim prekrivačem za krevet, itd. Rešila sam da mislim o trenutku, a o selidbi… kasnije. Konačno sam rešila da tu neku buduću policu-dnevnik počnem unapred da gradim.
I tako je Tylko polica konačno stigla. U delovima koje je trebalo sastaviti. A zatim i dekorisanje koje je bilo izazovno, ali i zabavno. Svakako komplikovanije nego što smo mislili. Prvo zato što imamo zaista mnogo knjiga, različitih veličina i boja koje nikako ne idu jedne sa drugima. Moje knjige na različitim jezicima su raznih boja, knjige o fotografiji i dizajnu su ogromnih formata. Plus predmeti. Ta svedočanstva o jednom životu koji se dogodio u nekom drugom kraju sveta, a koji nosi sećanja na pijacu u Burmi, na planinu u Maroku ili piramidu u Meksiku. A onda i poklon globus iz Smedereva, afričke statue nađene na buvljaku ovde u blizni. Kako od svega napraviti smisao i nešto lepo?!
Prvo je moralo da dođe do odabira. Shvatili smo da, ukoliko želimo da na polici nema samo knjiga, a to je oduvek bio plan, moramo da zadržimo stare police u sobi gde ćemo sve druge knjige držati, sve one koje nisu bile ,,dovoljno lepe” za ovu. A toliko je knjiga koje želimo baš na njoj! U svemu ovome, olakšavajuća okolnost je da su francuska izdanja džepnih knjiga sva bela i iste veličine, što nam je ipak omogućilo da imamo nekoliko delova koji su skroz u beloj boji i knjigama iste veličine. Inače u Francuskoj se najviše kupuju džepna izdanja jer su ona prava, kako oni misle lepa, a za nas jelte normalna, najmanje 20 evra. Tako da uglavnom kupujemo džepna, da ne kažem samo.
Kada smo napravili odabir po boji i veličini, pokušavajući da se, koliko je to moguće, odlučimo za nama najdraže knjige, na red su došli predmeti. Čajnik iz Burme je odmah dobio svoje mesto, jer nam je to zajedničko putovanje. Kupili smo ga sa ciljem da zaista iz njega pijemo čaj, birali smo ga sve vreme na putovanju u želji da odaberemo nešto što će nam se najviše svideti. Međutim nismo uspeli da iz njega čaj zapravo i pijemo, jer se i dalje, nakon brojnih pranja, oseća na benzin kojim je bambus prelakiran.
Globus lampu mi je poklonila prijateljica iz Smedereva, znajući da mnogo volim karte i znajući priču o prethodnom, koji se polomio prilikom pada police za knjige. Iste one koja je pored globusa za malo meni glavu polomila, jer je na istu pala. Sva sreća pa je bio polomljen globus, a ne glava. Naravoučenije, nikada ne kačite police iznad kreveta. U moju odbranu, ta polica je bila u domu u kom sam živela, nije moja odluka bila gde će ona biti zakačena.
Logično je bilo da sa globusom stavimo naše fotoaparate, oboje zaljubljenici u staru fotografiju i razvijanje filmova koji za mnoge nemaju baš smisla. I da, oba fotoaparata rade i oba koristimo.
Obe loptice su iz Burme, jedna od pre nekoliko godinu, a druga sa zajedničkog putovanja. Napravljene su od bambusa i deca stvarno sa njima igraju fudbal. Čajnik i babuška su pokloni iz Rusije.
Statue su kupljene na buvljaku na glavnom trgu jednog sela u Provansi, ispred crkve u kojoj se baka mog muža udala pre više od 60 godina. Nije da Afrika ima neke veze s tim, ali je ova činjenica bila simpatična, a svakako smo tako neke statue tražili. I da, jedna je oštećena, ali nam to nije smetalo da je kupimo.
Školjka je sa ostrva Vuanatu, gde moja svekrva ide svake godine sa oftalmolozima bez granica za vreme svog odmora i operiše dve nedelje, jer na ostrvu nema lekara a katarakti ima koliko voliš! I tako se ona svaki put vrati sa po jednom školjkom uz uvek iste reči Nije bilo ništa drugo da se kupi. A mi više ne znamo šta ćemo sa školjkama.
Tepih okačen na zid je iz Maroka. Ostaju figurice i statue su iz Kolumbije, Ekvadora, Indije, Vijetnama i sa Balija. Gordo stoje i podsećaju nas na sve pređeno, proživljeno, na susrete sa lokalcima i služe da tu budu kao neki lični dnevnik sa putovanja. Sada, kada nam nema mrdanja, tu su kao podsetnik, da ćemo jednog dana opet izaći i putovati.
Na moje veliko razočarenje, stavili smo bili u donju veliku pregradu biljku kaučuka koji je vrlo brzo počeo da klone. Bila sam uporna i mislila sam da mu treba vremena da se navikne na novu sredinu, međutim, ipak je problem bio u nedostatku sunca. Nismo ga pustili da tuguje, promenili smo mu mesto i evo ga na drugom, uživa i blista dajući nove listove! Njegovo staro mesto smo zamenili isto biljem ali uvelim, onim kome svetlo nije potrebno.
I ne gledam ja sada na tu policu kao na završen projekat. Jer projekat je i bio. Shvatili smo koliko nije ni malo lako uklopiti sve te knjige, predmete, poklone, uspomene, u jednu smislenu celinu. Biće još putovanja i još poklona koje opet nećemo znati kako da uklopimo pa ćemo skidati, dodavati i nervirati se, jer smo opet naručili knjige koje naravno neće biti bele. Ali to je valjda i ono najlepše, to što ćemo moći stalno nešto da menjamo, dodajemo i oduzimamo. Polica će biti podsetnik da su promene neminovne.
No Comments