Prvi talas feminizma

Draga mama, Prvi talas feminizma je zvanično otpočeo u XIX veku. Međutim, bez obzira na ove podatke, feminizam je počeo mnogo ranije. Ženama je bilo jasno mnogo pre toga da imaju manja prava nego muškarci i da način na koje se tretiraju nije fer.

Mnogi misle da je pitanje jednakosti među polovima nešto novo na sceni talasa modnih noviteta i društvenih pitanja kojima se bave neostvarene žene. Žene, koje svoju sreću traže u identifikaciji sa novonastalim društvenim pokretima. Međutim, komplikovanije je od toga! Feministički pokret seže svojim korenima još iz vremena pre Francuske revolucije, ono je što zasigurno znamo. Pa zato, počnimo!

Prva faza feminizma iliti prvi talas feminizma

Govoriću ti danas o prvom talasu feminizma, odnosno o njegovoj prvoj fazi, koja je trajala okvirno od 1850. do 1945. Ona se sastojala iz više različitih pokreta i nikada se nije ticala samo jednakosti među polovima, već je odmah uzela u obzir da se društvo razlikuje ne samo po polu, već i po klasi, rasi, religiji i da isto tako ove stavke igraju važnu ulogu u razgovoru o jednakosti među polovima.

Prvi spisi feminizma

Prvi zvanični spisi na temu feminizma izlaze uoči Francuske revolucije, dakle krajem XVIII veka. Francuska revolucija, kao što znaš, bila je utemeljivač ljudskih prava i jednakosti, te je stoga i jednakost među polovima potegnuta kao tema. Ovo ne znači da se niko njome nije bavio pre toga, samo je sada po prvi put bilo zapisano bavljenje ovim pitanjem. Prva dela na ovu temu nastaju krajem XVIII veka. ,,Deklaracija o pravima građanke’’ Olimpije ili Olempe de Guž izlazi 1791, i njeno objavljivanje neće ostati bez posledica. Naime, Olemp je samo dve godine nakon objavljivanja ovog politički-angažovanog dela, bila osuđena na giljotinu, jer se po tadašnjem zakonu žena smatrala članicom drugog reda. Svako protivljenje ovome je bilo strogo kažnjavano.

prva faza feminizma

Prva faza feminizma – zvanični početak

Zvanična godina nastajanja feminizma kao pokreta je 1848. kada se u Sjedinjenim Američkim Državama organizovao kongres sufražetkinja gde se po prvi put javno dalo na značaju ovoj problematici. Žene su se skupile kako bi diskutovale povodom društvenih, građanskih i religioznih tema. Postavilo se i pitanje ropstva koje je bilo i dalje na snazi u ovoj zemlji. Na tom će se kongresu, između ostalog, diskutovati o glasačkom pravu žena, što će se po prvi put usvojiti tek 70 godina kasnije. Vidiš, mama, koliko je dugačka svaka borba? Zato svaku treba započeti što pre i na tom putu ne posustajati!

Šta nam je feministička borba s početka XX veka donela

Vidiš, dakle, da feminizam nije nikakva novotarija, niti izmišljotina XXI veka. Danas možeš upravo tim prvim feministkinjama da zahvališ što si imala pravo da se zaposliš, što si mogla da otvoriš račun u banci bez tatinog posebnog odobrenja, što kao žensko imaš pravo na penziju i što ti ona stiže na tvoj, a ne na tatin račun. Zvuči ti apsurdno? Hvala bogu što ti tako zvuči danas! Ali za to se neko zalagao, mama. Nego, da nastavimo sa prvom fazom.

Marks je bio feminista

Mama, da li si znala da je Marks bio feminista? Ne, nije logično jer mnogi socijalisti i komunisti nisu to bili, niti to jesu danas. Prvi talas feminizma i Marks su delali otprilike u isto vreme.

Znaš li, mama, da za mnoge političare društveno, odnosno, klasno pitanje jednakosti, ne uključuje obavezno žene? To je zapravo kroz istoriju značilo jednakost ali među muškarcima iz različitih klasnih staleža. Evo ti dokaza… Nakon Francuske revolucije, deviza novonastale francuske države postaje « sloboda, jednakost, bratstvo ». Ne ljudstvo, ne daj bože, sestrinstvo – nego bratstvo. Žene su iz te devize potpuno isključene. Pa, ne, mama! Zašto bismo mi sada zamišljale da smo uključene u to bratstvo!? Ja svome bratu nisam brat, nego sam mu sestra. 

Vratimo se Marksu. Žena postaje jedna od tema u radničkom pokretu jer prvenstveno Marks stavlja na sto pitanje rada žena oko 1840. godine, dakle kao i prvi talas feminizma, odnosno mnoge borkinje. Žene su u radu i stvaranju kapitala u mnogim zemljama učevovale jednako kao i muškarci, ali nisu imale ista prava. Tako nastaje delo ,,Žena i socijalizam” 1879. godine koje je na našem području objavljeno davne 1909. godine, dakle, za taj preriod ne toliko mnogo nakon samog objavljivanje knjige u njenom originalu. To znači da je u Jugoslaviji postojalo interesovanje za ovu temu.

Radnice počinju da se udružuju i da traže jednaka prava, vide nepravde, uočavaju da su manje vrednovane nego muškarci. E, mama, tu nastaje caka, ona koja ukazuje na raznolikost ovog pokreta. Imamo s jedne strane radnice iz fabrika, dakle, niži socijalni stalež i domaćice iz višeg staleža koje ,,ne moraju da rade’’. Kao što vidiš, feminizam nije jednostavno postavljen pokret gde je moguće sve borkinje staviti u isti koš. Baš je zato važno razumeti da feministikinja i feminista ima raznih, da je teško dati jednu definiciju ili ih ujediniti u jedan jedini pokret. To ti je, mama, kao desnica ili levica. Uvek imaš unutar desnice ili levice političare koji se ideološki ne slažu skroz, pa oforme druge političke stranke i nekad odu u ekstremnu desnicu ili ekstremnu levicu. 

 

Može vas još interesovati:

• Druga faza feminizma
• Šta kada feminizam preraste u ekstremizam
• Kako prepoznati seksizam?

kada je feminizam počeo

Feminizam neodvojiv od klasne borbe

Dakle, feminizam je u neku ruku neodvojiv od socijalizma i klasne borbe, što posebno važi za one borkinje koje dolaze iz nižih socijalnih staleža. Krajem XIX veka nastaju dva pokreta – slobodni građanski pokret za žensko pitanje i radnički ženski pokret, koji su se često međusobno sukobljavali. 

Slobodni građanski pokret

Slobodnom građanskom pokretu cilj je bio da ženama obezbedi ista građanska prava koja su muškarci već imali. Neka od tih prava bila su: sloboda izražavanja, sloboda kretanja, pravo na glasanje, pristup obrazovanju i radnom životu. Ovaj pokret, koji će sebe nazvati feminizmom razlčitosti, verovao je u to da su žene i muškarci različiti i da tako i treba da ostane, ali da treba više ceniti ulogu koju žene imaju u društvu, njihovom doprinosu kao majke, domaćice, doprinusu u organiziaciji domaćinstva i da za to država treba da ih plati. Šokira te ova misao? Pa sećaš se da Sandra Silađev propagira da žene treba da budu plaćene? Od čega da se plate, pitaš se? Od poreza. Istog onog koji se koristi za duboke političke džepove, vojsku i ratovanja, na primer. Feministkinje različitosti su se borile za vrednovanje vrlina koje su tradicionalno smatrane ženskim kao što su briga, odgovornost, pristojnost, osećajnost, itd. Vrednosti kojima nije tako lako dati na važnosti i materijalizovati ih jer su nevidljive, apstraktne i nadasve neprofitabilne u kapitalističkom svetu u kome živimo. 

I domaćice treba da budu uvažene

Šokira te da je bilo takvih feministkinja? Zamišljala si da su one sve iste, da imaju iste ideje? Ovaj stav feministkinja različitosti je još shvatljiviji ako se osvrnemo na činjenicu da smo na kraju XIX veka i da još uvek mnoge žene ne rade, rad nije isto viđen niti vrednovan kao danas. Nema toliko poslova za žene na tržištu rada, imaju ulogu domaćice i kao takve žele da se njihov posao i trud uvaže. Biti domaćica jeste posao, mama. Neplaćen, ali je posao. To i sama znaš bolje nego ja, šta ima da ti pričam.

Radnice u fabrikama

Prvi talas feminizma

S druge strane imamo radnice u fabrikama, koje rade po minimum 10 sati dnevno u vrlo teškim uslovima za manje novca nego muškarci. One moraju da rade jer plata muža nije dovoljna. Kada dođu kući moraju da spremaju, kuvaju, čiste, peru i brinu se o o obrazovanju dece, kada su 10 sati provele prašnjave u fabrici… Može se lako razumeti zašto nisu baš u saglasnosti sa gore navedenim pokretom građanki. Razumeš, da. Žene se bore za ono što je u okvirima realnog za njih i za njihovu socio-ekonomsku situaciju. I jedne i druge imaju pravo da se bore i da traže ono što im je potrebno na različite načine, što da ne! 

Kroz feministički pokret kojim upravljaju radnice koje postavljaju pitanje klase i socijalnih prava dolazimo do zaključka da je feminizam političko pitanje i da kao takav ne može biti odvojen od socijalnog staleža, rase i religije.

Feminizam danas

Klasne borbe i dalje postoje

Da li znaš, mama, ko je Ema Votson? Znaš ona glumica iz filma ,,Hari Poter’’? E, pa ta devojčica je odrasla i bori za ženska prava i za jednakost među polovima. U jednom trenutku je izjavila kako nije razumevala zašto se mnoge žene ne identifikuju sa istim feminističkim pokretom čiji je ona deo i zašto je uvrštavaju u feministički pokret belkinja. Onda je konačno shvatila da, iako je kao ženu verovatno slušaju manje nego nekog bogatog, slavnog belog muškarca, ipak je uvažavaju kao nekog ko je poznat. I kao belkinju.

Jačina i značaj njenog glasa ne mogu da se porede sa nevidljivošću jedne crnkinje koja živi u vrlo teškim uslovima u nekoj faveli u Brazilu. Razumeš? Problemi im pre svega nisu isti, pa samim tim ni borba ne može da im bude ista. Evo ti konkretniji primer. To je kao kada bismo poredili važnost neke izjave Cece Ražnatović i jedne Romkinje iz karton naselja. Čija reč ima veću moć? Čija se reč dalje čuje i više uvažava? Razumeš? E, pa i Ema je konačno razumela. O tome se i radilo u ovim pokretima još u XIX veku i te razlike između feministkinja postoje i dan danas jer sa klasnim razlikama nismo završili. 

Nesuglasice unutar jedne grupe

Međutim, ne samo da su postojale razlike između žena koje pripadaju različitim feminističkim pokretima, već su razlike postojale i unutar jednog istog pokreta. Znam, da, razumem da situacija postaje poprilično komplikovana, ali čekaj, objasniću ti. Na primer, dok su jedne feministkinje unutar radničkog pokreta želele da kapitalistički sistem reformišu i učine ga humanijim, druge su smatrale da je potrebno menjati ga iz korena. Drugi veliki problem je bio mišljenje da radnicama treba pružiti posebnu zaštitu jer su fizički vidno slabije i jer su majke, te da im, na primer, treba skratiti radno vreme. Feministkinje jednakosti su ovo oštro osudile jer su smatrale da bi ove promene žene stavile u još potčinjeniju poziciju, da će se tako udaljiti od socijalne i ekonomske borbe i njihov glas će opet biti umanjen i ograničen. 

 

Prva faza feminizma – velika dostignuća

Bez obzira na brojna neslaganja i u nekim slučajevima vrlo oštra, sve ove feministkinje i uopšte ovaj period, bili su začetnici brojnih promena, zahvaljujući kojima danas, mi, žene imamo, na primer, pravo glasa, pravo nasledstva, pravo da odlučimo o najbanalnijim stvarima vezanim za naš život, a ne da o njima odlučuje naš muž. Hej, mama! Pa imamo pravo da se obrazujemo! Shvataš li ti koliko je to veliko i značajano! Samo dve generacije unazad, žene nisu imale pravo ni da pomisle na školu! Na kraju XIX veka je došlo do organizovanja, došlo je do štrajkova, žene su rekle NE, dosta je bilo! I iako nisu vrlo često uspevale da dođu do željenog, nisu odustajale i opet su se organizovale. Ušle su u politiku, na univerzitete, u razne oblasti radnog života, što je vrlo značajno, jer samo iznutra sistem možemo da menjamo. I, mama, zahvalimo im na tome, jer su nam upravo one dale brojna prava koja uzimamo zdravo za gotovo, jer mislimo da su uvek bila tu. I borimo se i dalje kako bismo našim ćerkama i unukama obezbedili, danas, nama nezamisliva prava, a o kojima oni neće ni razmišljati, jer će već činiti integrisani deo njihovih života. 

Do sledećeg pisanja.

Tvoja ćerka,

Biljana