Šta je ekofeminizam?

Ekofeminizam je feministički pokret koji je počeo između 70-ih i 80-ih godina XX veka. Nastao je kao mešavina nekoliko različitih pokreta: feminističkog, ekološkog i pacifističkog.

Ekofeministkinje su se okupile kako bi osudile uništavanje životne sredine, ali su u isto vreme primetile da, na mestima gde je došlo do ekološke katastrofe, žene se posmatraju kao inferiorna bića.
Tamo je patrijarhat na snazi.
Tamo konflikti i ratovi lako izbijaju, a agresija je način obraćanja prema ženama.

Ekofeminizam Vandana Šive

Dakle, da utvrdimo, ekofeminizam je pokret koji je zasnovan na ideji da muškarci, belci sa zapada, danas žive u svetu koji su stvorili za sebe, na štetu žena i prirode, a takođe i muškaraca drugih rasa, etničkih grupa, klasa ili religija. Dakle, ekofeministkinje imaju tezu da su muškarci istovremeno osvojili žene i prirodu. I jedno i drugo posmatraju kao objekat.

Kapitalizam je zasigurno u svojoj osnovi muška društvena organizacija i ideologija. Zato ekofeministkinje veruju da će se rešavanjem problema patrijarhata svakako rešiti i ekološki problemi.

Žene iz različitih pokreta uvidele su da postoji ogromna korelacija, međusobna zavisnost i povezanost celog sveta. Ova ideja je snažno povezana s duhovnošću, spiritualnošću. Smatraju da je ovu dimenziju potkopao kapitalistički, pa čak i marksistički način razmišljanja.

Ekofeministkinje su spiritualne jer veruju da duhovnost ima određene ženske osobine za razliku od religija koje puno govore o moći i koje su podsticale ratove tokom istorije. Duhovnost za njih znači ponovno otkrivanje svetog karaktera života. Ako sve živo doživljavamo kao sveto, nećemo ga uništavati.

Glavne dve teoretičarke ekofeminizma su Marija Mies i Vandana Šiva, koje su 1993. godine izdale knjigu pod nazivom Ekofeminizam, u kojoj izlažu svoje teze. Kako bismo zaista razumeli o čemu se radi u okviru ekofeminizma, potrebno je da razumemo funkcionisanje sveta, kako je do toga došlo i koje su posledice istog. Pa, da počnemo.

Superiorno naspram inferiornog

Po Mariji Mies i Vandani Šivi, naša se moderna civilizacija temelji na modelu strukturalne podele koji te podeljene delove međusobno suprotstavlja unutar hijerarhijskih struktura. To znači da čim se društva i nacije podele, odmah se pomišlja da je jedan superiorniji u odnosu na drugi. Međutim, ova hijerarhija, koju smo stvorili, nažalost znači i da ako jedna nacija napreduje, onda druga neizbežno mora da pati. Ova duboka podela, dolazi od kolonizacije, njenih posledica, načina na koji učimo istoriju u školi i načinu na koji se ona predstavlja u medijima.

Superiorni dominiraju nad inferiornim i napreduje na njihov račun. Ljudi sa Zapada nose odeću koja je napravljena u ko zna kojim uslovima u zemljama trećeg sveta. Kako bismo imali veličanstvene automobile i skupe pametne telefone koje menjamo mnogo češće nego što je to zaista potrebno, izvlačimo metale iz ” siromašnih ” zemalja i zagađujemo njihovo prirodno okruženje. Jedan deo sveta se žrtvuje da bi drugi mogao živeti ekonomski prosperitetno. Povrh toga, slabiji postaje i neprijatelj.

Kada svet posmatramo kao nešto duboko podeljeno, lako dajemo legitimitet ratovima.

Problem je u tome što se samo „sloboda“ zapada smatra važnom, te se zarad te slobode uništava priroda u nekim drugim delovima planete. Prirodna bogatstva se uzimaju i eksploatišu tamo gde se sloboda stanovnika ne poštuje i ne promišlja u korelaciji s prirodom. Njihova staništa se uništavaju. Imati slobodu za jednog na štetu drugog nije sloboda za sve. Dokaz je činjenica da zagađivanje jedne zemlje pre ili kasnije ima posledice na druge zemlje. Možda zagađenje drugih zemalja nije direktna posljedica, ali svakako će ih biti u godinama koje dolaze. Migraciona kriza je svakako jedna od tih posledica.

Ne samo da se ovaj model superiorno-inferiornog primenjuje u velikom obimu na makro nivou funkcionisanja sveta, već Vandana Šiva i Marija Mies primećuju da se ovaj model može primeniti i na intimnije i opipljivije delove našeg života. Žene su inferiorne u odnosu na muškarce, žene više klase superiornije u odnosu na žene srednje klase, muškarci više klase u odnosu na muškarce niže klase, starije osobe inferiorne u odnosu na mlade itd. Naše današnje društvo je napravljeno na temeljima ove paradigme.

U domovima, jedan član porodice često odlučuje za ostale. U vezama se često dečko i devojka privuku u odnosu na to ko je slabiji, ko jači. U društvu, uvek je neko ,,glavni”, sve organizuje, na njega se svi oslanjaju. Da ne upirem prstom, ali mnoge zemlje žele da imaju vođu na čelu države. Imati demokratsko društvo znači imati nekoga ko će se smatrati gotovo poniznim da bude na toj funkciji. Oni koji se kao vođe ponašaju, jednostavno su razumeli način funkcionisanja naše moderne civilizacije i to iskoristili kao model upravljanja. Često to vidimo kao neku slagalicu, kao međusobno dopunjavanje, ali da li je zaista tako? Ukoliko imamo vezu u kojoj smo više ili manje od drugog, kako ta veza može da funkcioniše kao zdrav, ujednačen, pravolinijski odnos?

Kako merimo napredak?

Period Prosvetiteljstva naveo nas je da verujemo da postoji stalni napredak. Mi, kao društvo, čvrsto verujemo da moramo ići napred bez zaustavljanja. Povratak unatrag doživljava se nužno kao nazadovanje, kao uništenje za lični razvoj, ali i za civilizaciju.

Ovaj način razmišljanja dolazi od našeg razumevanja evolucije. Verujemo da su se neki delovi društava promenili napretkom, dok su drugi ostali da stagniraju. Određena društva nametnula su način na koji promena treba da izgleda i uspostavila su je kao meru napretka. Ako se neki ne pridržavaju ovog sistema, onda je, prema zapadnjačkom načinu razmišljanja, nametnutom kao dominantnom, to društvo inferiorno. Kada se smatra da nešto sa nekim nije u redu, odmah se nameće ideja promene. Ljudi iz društva gde nešto nije u redu, kao i njihov sistem moraju da se promene.

U vezi sa ovom idejom o napretku kao linearnom putu, sloboda ljudi je prošla kroz emancipaciju prirode. Prirodu je trebalo transformisati. Odjednom, umesto da prirodu, biljke i životinje doživljavamo kao sebi ravnima, videli smo ih kao predmete kojima možemo da manipulišemo i da ih iskoristimo. Međutim, kao posledica takvog načina razmišljanja, napredak tehnologija i modernih nauka u mnogim je slučajevima značio uništenje prirode i naše životne okoline.

Priroda, kao i mi, mora s vremena na vreme da se odmori kako bi se obnovila. Mi smo ti koji bi trebalo da budemo ponizni, da je slušamo, poštujemo. Ona je izuzetno inteligentna i ona je ta koja je prva bila ovde. Umesto da s njom stvaramo dijalog, prirodi smo nametnuli način na koji mi razumemo napredak, prosperitet i svoju ličnu slobodu.

Zemlje u razvoju i napredak

Šta u svemu ovome predstavlja najveći problem? Već smo kao pesmicu naučili da je zapadnjački model funkcionisanja nametnut kao dominantan, odnosno poželjan. Zemlje trećeg sveta treba da pristanu na to da nikada ne dostignu standard naprednih zemalja. Morali bismo da prihvatimo da ,,idemo unazad”, iako, prema ekofeminizmu, nije to ono što bi se desilo.

Pomislimo samo na Srbiju! Ljudi oduvek žele da žive kao što se živi na zapadu. Smatramo da smo dovoljno dugo patili, da je vreme došlo da i mi uživamo! Ne želimo da se odreknemo automobila koje smo napokon uspeli da priuštimo, kuće o kojoj smo sanjali, električnih aparata i tehnologija koje pomažu svakodnevnom životu! Sada, kada smo konačno okusili te ,,rajske plodove”, moramo da počnemo da razmišljamo o tome da to sve izgubimo zbog alarmantnih ekoloških problema.

Privilegovani ne žele odustati od svojih privilegija, dok oni u zemljama u razvoju ne odustaju od onoga što im je obećano. Prosperitet i bogatiji život uskoro. Sad kad su tako blizu, treba da odustanu.

Može li ekofeminizam spasiti moje telo?

Nasilje koje određene kompanije vrše nad životnom okolinom, ekofeminizam upoređuje s ponašanjem muškaraca prema ženskim telima. Mnoge žene su, na žalost uvidele i osetile na svojoj koži vezu između rata i silovanja. A ko stoji iza oba? Muškarci. Žensko telo, i u mirovnom stanju, trpi ono što mnogi preživljavaju tokom ratova: agresiju, osvajanje, posedovanje i kontrolu.

Mi, žene ponekad verujemo da, ako želimo biti jednake muškarcima, moramo imitirati ono što oni rade jer se ovaj model pokazao uspešnim. Ali da li je stvarno tako? U trenutku očiglednog uništenja planete nismo u stanju da se zaustavimo. Muškarci ne rade u korist svih stanovnika ove planete. Zbog toga Vandana Šiva i Marija Mies predlažu ženama da grade modele koji se razlikuju od već uspostavljenih muških. Potreban nam je novi način funkcionisanja koji će uključivati ​​ne samo sve rodove, rase i klase, već i prirodu.

Tehnički razvoj

Vandana Šiva i Marija Mies u knjizi Ekofeminizam daju tezu da se emancipacija žena ubrzala tehnologijom u domaćinstvima koja je olakšala život ženama, ali koja je sadržavala puno hemikalija. Način na koji je tehnologija sredinom prethodnog veka pomogla ženama, istovremeno je zagađivala planetu.

Mogli bismo pomisliti da to nije fer jer tehnologija olakšava život, ne samo nama, ženama, već i čitavom ljudskom rodu, i da se ne možemo vratiti unatrag i na primer ponovo prati odeću u potocima. Međutim, ako uvidimo koliko su određena otkrića zapravo opasna za naša tela i za životnu sredinu, mogli bismo jednostavno pronaći drugačija rešenja.

Dokaz? Menstrualni ulošci i tamponi. I sama sam bila jako ljuta kad sam videla prve reklame za menstrualne gaćice i čašice. U mnogim reklamama nas ubeđuju da koristimo ove alternative, jer menstrualni ulošci i tamponi zagađuju našu životnu okolinu.

I bila sam ljuta što se žene opet krive za nešto nad čime nemaju kontrolu –jednomesečni odliv krvi. Međutim, nakon kratkog istraživanja otkrila sam da su menstrualni ulošci puni toksina, vrlo opasnih po naše zdravlje.

Menstrualni ulošci i tamponi su još jedna u nizu izuma koje su muškarci izmislili za žene. Da li bi ijedna žena mogla da stavi toksine u nešto što koristi na svojim intimnim delovima?!

Zaštitu u toku menstruacije sam promenila. Ne zato što sam se osećala krivom jer zagađujem, već zato što nisam želela otrove, kancerogene supstance i plastiku na i u mojoj vagini.

I nije ovo diskurs koji se odnosi samo na otkrića u vezi sa ženskim telom. Daleko od toga! Većina primera tehnološkog razvoja, pri kome uništavamo planetu odnose se na sve nas. Zagađenje, radi beskrupuloznog profita, dolazi, ni manje ni više nego iz naših tiganja! Teflon je iskoristio tehnologiju iz Drugog svetskog rata kako bi nam omogućio da pržimo hranu koja se neće lepiti. I bez obzira na to što se štetnost određenih molekula po naše zdravlje znalo skoro od samog početka, sa ovim se nije prestalo. Jer iza svega ovoga stoji moćna korporacija sa mnogo profita, koji taj profit želi da nastavi da pravi. Na ovu temu preporučujem vrlo zanimljiv, informativan i važan film Dark Waters.

Ako je priroda dobro, i mi smo dobro

Ključ razumevanja svih ovih problematika je da shvatimo da naše lično blagostanje ide ruku pod ruku sa blagostanjem prirode. Ukoliko ima toksina u mom telu, biće ih i u prirodi i obrnuto.

Ključ značajnih promena u prirodi je u jednakosti među polovima. Ekofeministkinje su sigurne da naša planeta ne bi ovoliko danas bila u problemu da su žene bile, makar jednake, ako ne, glavne liderke.

Kako bismo kao civilizacija uspeli i obezbedili budućnost narednim generacijama, moramo promeniti način na koji posmatramo napredak i uključiti žene u isti.

Naš model života temeljili smo na uništavanju drugih. Vreme je da ovo promenimo.

Tekst na engleskom možete pročitati ovde.