Dolazi leto. Na sve strane reklame za kupaće kostime. Cice na bilbordima obećavaju mogućnost imanja savršenog tela i kartu do raja. Samo što je ta obećana zemlja daleko od moje adrese, a karta skupa. Samo za VIP.
Otvaram Instagram. Gle, H&M ima inkluzivnu reklamu! Model nit’ se smeje, nit’ je mršava. Zanimljivo… Skrolujem. Na fotografijama tela, normalno do normalnog! Kad kažem normalna, tu su plus size influenserke, modeli. Morale smo da damo ime telima unutar jedne profesije, da bismo im dale legitimitet i pravo da nam krase fidove. Jer, razmisli! Da li imaš neku drugaricu koja ima višak kilograma, a ponosno sebe stavlja na fotke na Insti u vešu, kupaćem kostimu? Bez filtera i bez blama. Strava ako imaš i bravo za nju! Ali, potrebno je da se nazoveš plussajzmodelom, da pucaš od samopouzdanja i imaš relativno ravan stomak da bi ti Internet svetovi dozvolili da sebe staviš u tu poziciju.
A koja je to pozicija?
Ona hrabra, kažu.
Čekaj, čekaj! Danas se naziva hrabrošću to kada žena ne prekine sebi disanje i krvotok dok onaj iza fotoaparata na telefonu ne kaže: ,,Dobro.” Disciplina neometano nedisanje pri uvlačenju stomaka je mnogima realnost za ono jedno Škljoc! Da se uhvati taj lepi trenutak kad ćeš svima da pokažeš kako si bila srećna. A ta sreća nije ona prava, ako nije bila u određenoj pozi. ,,Pa čekaj, neću valjda dati svetu svoj stomačić na izvol’te!”, misliš se dok čitaš ovo i izbacuješ ugljen dioksid koji si vešto sačuvala u dijafragmi.
Zašto je problem biti hrabra?
Svaki put kada bih kretala u neku novu avanturu, neko bi mi rekao: ,,Kako si hrabra!” Nikada nisam do kraja to razumevala i nekako bih se uvek iznenadila pri ovim rečima. Kao da nisu o meni pričali. Danas, iz ove perspektive, malo bolje razumem te usklike. Jer trebalo je spakovati kofere i krenuti sama, na primer, u Kolumbiju 2012. godine, kada su se mnogi nisu ni znali gde je Kolumbija.
A onda sam sve češće počela da slušam kako je neka žena hrabra jer je pokazala neki deo sebe takav kakav je.
Tražim reč courage, baš tako, na francuskom, da vidim šta će čika Gugl da mi kaže. ,,Hrabrost, odnosno kuraž (izvedena iz coeur – na francuskom srce) je vrlina koja omogućava poduzimanje teških stvari nadvladavanjem straha i suočavanjem s opasnošću, patnjom, umorom. Od antike i u većini civilizacija, hrabrost se smatra jednom od glavnih vrlina, bitnih za junaka. Suprotno joj je kukavičluk.” Ali čekaj, zašto onda ženama kažu da su hrabre kao da im kažu da je to mana, kao da im nešto prebacuju. Možda je hrabrost ipak rezervisana samo za muškarce?
Body positive Instagram post
A onda sam ja otišla na fotkanje sa divnom fotografkinjom Milom. Imale smo mnogo ideja i jedva sam čekala da vidim rezultate. Kad sam prvi put otvorila fotografije, oduševila sam se. To je bilo baš ono što sam želela! Sebe, takvu kakva sam, bez laži, bez prevara.
Pošto sam svakako te fotke i bila pravila za Instagram profil, došlo je vreme da ih razvrstam i objavim. Osetila sam grč u stomaku. Nije mi se to radilo. Odjednom sam razumela šta je sve vreme značila ta reč HRABRA!
U svoju odbranu, Instagram skoro da uopšte nisam koristila pre otvaranja Klitmit-a. Svoje slike sam retko objavljivala, a sada sam sebi dala zadatak da se ogolim. Haos rođaci! Ogroman zalogaj za mene.
Ali onda sam počela da razmišljam o svojoj aktivističkoj odgovornosti u svemu tome. Jer je ima. Pa, ipak je Klitmit moj! Lako je objavljivati tuđe fotografije, ilustracije sa salcetom, plus size modele. Ooo da! Repost klik je samo klik. Teško je staviti sebe, jer razgolićavanjem, razgolitiš i svoje nesigurnosti, postanu stvarne, provire ispod tepiha, pa onda se posle toga teško pod isti i vrate.
Trebalo je isto tako napisati nešto ispod slike. Gledala sam već danima druge kako sebe ,,hrabro” stavljaju i pišu: ,,U susret letu!”, ,,Ja volim svoje telo!”, ,,Za plažu ti treba – plaža i telo.”, ,, Body beach – body and beach”. Mhm. Gledam ja sve to i mislim se ,,Blago li se vama! Vi ste svoja tela prihvatile.” Ali ja nisam tu gde ste vi. Čak i nekima ne verujem da su tu gde kažu da jesu. Jer, da se ne lažemo… O ovim problemima smo relativno skoro počele da pričamo, stvari se ne mogu promeniti preko noći. A onima kojima zaista jeste, skidam kapu!
Elem, to nije moja priča. Moja je da je to kako moje telo izgleda u svakom trenutku jedna sveprisutna misao. Retko me napušta. I ne mogu ja sebe po Instagramima da lažem i kažem kako sam sebi do jaja. Jer nisam. Ali učim da budem.
Više stvari u igri
Sa svojim stomakom imam vrlo love-hate odnos. I kada sam bila najmršavija, stomaka je uvek bilo. Noge tanke kao prut, a stomak i ruke su tu kao podsetnik da prirodna neumitno prebacuje gene i ne pita. ,,Pa, šta ćeš, svi imamo ruke u familiji”, rekla bi mi tetka u nadi da će me utešiti, dok sam ja utehu uvek tražila u posebnom obliku rukava na majicama. A stomak… Svaki dan drugačiji. Otprilike znam kakav će sutradan biti u odnosu na to šta sam prethodnog dana jela.
Uvek neko žongliranje između želja, mogućnosti i očekivanja.
Počela sam da razmišljam o svemu što ima usko veze sa mojim telom i što čini da se ja povodom njega osećam na ovaj ili onaj način. I, da ti kažem, došla sam do nekoliko zaključaka. Jer, gledaj, naš odnos prema našem telu sklop je različitih stvari.
Hrana
Naravno da moramo razgovaramo o hrani i tome koliko i šta jedemo. Ali nije samo hrana kao hrana. Radi se o onom emocionalnom prejedanju i sposobnosti da to spoznamo. Koju emociju prikriva potreba da uveče u 10 uzmem i pojedem celu kutiju Jafe? Šta je to što me tera na neumerenost? Ali, čekaj, nije samo to! Tu su i ona kulturna nasleđa poput: ,,Nema ustajanja od stola dok ne završiš sve iz tanjira!”
Odeća
Leta gospodnjega koronskog 2020. godine, autorka ovog teksta je trebalo da se uda. I kako to biva, počnete da se spremate godinu dana ranije, što je za nas značilo kada od korone ni traga ni glasa nije bilo. Nikada nisam zamišljala da ću da se udam u formalnim uslovima, sa venčanicom na ramenima, ali eto, ipak sam tim pravcem krenula.
Venčanicu sam počela da tražim i zaista nisam imala ni najmanju ideju šta želim. I onda sam otišla kod jedne krojačice potpuno očajna, u nadi da će mi naći neko rešenje. Divna, kakva je bila, sela je sa mnom i dva ipo sata smo razgovarale, crtale, isprobale modele haljina koje je imala u svom ateljeu.
Prvo pitanje je bilo: ,,Šta ti je najvažnije?” Kao zapeta puška sam rekla ,,Da mi bude udobno!” I zaista je tako. Ja hoću tog dana da se slobodno krećem, veselim, osećam prijatno. Nisam mogla da zamislim da provedem dan uvlačeći stomak, jer mi je isti jedne veličine ujutru, potpuno druge uveče. Jednostavno ne želim da taj dan provedem pitajući se kako izgledam, već hoću unapred da znam da je sve lepo i onda da se opustim i neometano igram.
I što sam više venčanica isprobavala, to sam više razumevala koji tip haljine meni stoji, u čemu se osećam udobno, kakav mi je struk, a kakav kuk. I onda sam shvatila!
Ja ceo život kupujem ono što drugima lepo stoji i što je moderno, a ne ono što služi mom telu!
Hej! Razumeš li ti taj nonsens!
Odeća bi trebalo da bude alat koji bi trebalo da nam obezbedi udobnost u sopstvenim telima. Ona je tu da nam pomogne, ne odmogne!
I koliko god da je moda donela ženama oslobađanje, emancipaciju, mogućnost većeg izbora, imam utisak da se sve češće zatvaramo u modne okvire. A moda iz sezone u sezonu nije za sva tela. Ne pričam ovde o brojevima, koja je tema za sebe, već baš konkretno pričam o oblicima. Jer ako društveno nije prihvatljivo da žena sa stomakom isti i pokaže, za koga su svi krok topovi i uske, preuske majice? Razumeš?
Zaista danas mislim da bi moj odnos prema mom telu bio makar za nijansu drugačiji da ga nisam toliko maltretirala odećom u koje je moralo da stane. Da, da, lepo kažem. Od njega sam očekivala da stane u kalupe koji za njega nisu pravljeni. Pa koliko sam samo puta kupila nešto na rasprodaji, što mi je realno bilo malo, većeg broja nije bilo, ali sam sebi pričala ,,Ma, nema veze! Smršaću!” I onda bi ta odeća čamila čekajući po ormarima da se moje telo promeni. Kakva glupost! Odeća je tu da nam samopouzdanje ulije, ne da ga uništi.
Dakle da zapamtimo sad svi ovde prisutni:
Odeća je tu nama da služi, ne mi njoj!
Fizička aktivnost
Još jedna od stvari koja meni menja pogled na moje telo je fizička aktivnost. Što sam aktivnija, to nekako imam više samopouzdanja i veru u snagu svoga tela i šta ono može za mene da uradi. I jedno znaj! Ne veruj nikome kada ti kaže da nisi za neku aktivnost ili neki sport! Pa koga briga da li jesi ili nisi, važno je da u tome uživaš.
I danas, sa ovim odstojanjem, nije mi uopšte jasno kako časovi fizičkog vaspitanja mogu da budu koncipirani onako kako jesu. Nije ni čudo što mnoge devojčice često glume poštedu. Ako daš zlatnoj ribici da vozi bajs, naravno da neće uspeti! I još ako joj nabijaš krivicu zbog toga, pa kako očekuješ da sagradi neko samopouzdanje? Ako nešto nisi mogla odmah si bila smotana, nekordinisana, ,, sport nije za tebe”, pričali su. Sećaš se ti koja si se patila kao ja? A ako nisi, blago tebi! Hej! Sport je za sve! Kako se usuđujete da kažete suprotno!
I sada kada razmišljam o traumama sa fizičkog, uopšte mi nije jasno kako sam sebi dozvolila da idem na balet. To dozvolila, kažem u bukvalnom smislu! Uvek sam sebe zamišljala kao debeljucu koja ne treba da ide na nešto tako elegantno kao što je ovaj sofisticirani ples. On je uvek bio za mršave, tanke devojke, gracioznih pokreta. Ta nikada nisam bila. U Kolumbiji sam gledala koreografije učenica u školi u kojoj sam radila i uhvatila sebe kako ih posmatram sa čežnjom. Onako, kao dete kome su ukrali lizalicu. Saznala sam da isti profesor drži časove i u svojoj privatnoj školi i gle čuda! Od cele desetomilionske Bogote, škola mu je bila baš u mom kvartu! Izgovora više nije bilo!
6 meseci sam išla na balet za početnike u kome sam uživala kao nikada do tada ni u jednoj aktivnosti! Pustila sam sebe na miru i dozvolila sebi. I što je još važnije, dozvolila sam profesoru da me hvali, da mi govori kako imam osećaj za muziku. Druge devojke, koje su se već godinama bavile plesovima ili baletom u mlađim danima, pratile su mene. Jer sam imala bolji osećaj za muziku.
U Francuskoj sam nastavila. I sinoć, na poslednjem času ove školske godine, posmatram nas sve kako gradimo koreografiju uz muziku Na lepom plavom Dunavu i kako nam je svima lepo. Nas 15ak, od 17 do 45 godina, nekome spolja možemo izgledati smotano, nekoordinisano, sebi u ogledalu ne baš lepo. Ali to uopšte nije važno. Zauvek ću ostati početnica, jer nisam igrala balet kao mala, ali realno, koga briga! Balet me uči toliko tome! Najpre razmišljam o svom telu na potpuno drugačiji način. Kao verovatno i u mnogim drugim plesovima ili sportovima, morate biti potpuno koncentrisani. U isto vreme razmišljate o kuku, kičmi, toj čuvenoj liniji koja vas vuče na gore, butinama, zadnjici, uvučenom stomaku koji vam daje snagu.
Sva sreća pa ne moram još i da brojim da bih išla uz muziku, nego pustim da me telo i sluh vode. Još kad je muzika lepa, stvarno je melem za dušu! Svaki čas je neponovljivo iskustvo maženja svojih mišića i ušiju, trenutak kad pustiš da ti misli odlepršaju.
Fizička aktivnost u velikoj meri doprinosi tome da budemo svesne svog tela, toga kako se ono kreće kroz prostor, da je tu, da ga osetimo. Prava je stvar kada poželimo da vežbamo jer znamo da će nas to povezati sa našim telom, a ne zato što želimo da ga mučimo da bismo ga menjale.
Koja fizička aktivnost je tvoj beg u sebe?
Putovanja kao spas
Kada pričamo o odnosu prema telu, ne mogu da ne spomenem stavljanje mog tela van granice Srbije. Moj odnos sa mojim telom se u velikoj meri promenio pri putovanjima. Kada sam shvatila da ljudi iz drugih kultura drugačije posmatraju tela. Nekada sam imala utisak da uopšte moje telo i ne vide, već se ljudi koncentrišu na druge stvari mnogo više nego kod nas, na Balkanu. S jedne strane sam dobijala veću vrednost time što sam belkinja ili Evropljanka, dok sam drugde postala nekako nevidljiva. Ali ne u negativnom smislu, već ono, baš mene briga kako izgledaš. I kada dođem za Srbiju, osećam mnogo više poglede na sebi nego bilo gde drugde. Ljudi se odmeravaju. Nekome to možda i prija i ne voli da svako gleda svoja posla. I to je u redu.
Ali meni je bilo oslobađajuće da živim u kulturama koja od mene ne očekuje da uvek budem isfenirana, da imam nalakirane nokte, da budem našminkana. Kosa mi je mnogo gusta i nemam snage u rukama, a ni živce da se peglam ili feniram, pa je često stavim u rep.
Volim da se šminkam, ali samo ponekad. I to je u redu. Koža mi je lepa i bez šminke. Ali vodim računa o kremama, jer mi je mnogo suva, te kreme stavljam kako bi mi bilo udobno u ovom najvećem organu, ne jer razmišljam o borama.
Prvi bliski susret sa time da mogu svoje telo drugačije da posmatram i volim ga takvo kakvo je, bilo je u Americi gde su standardi lepote zaista potpuno drugačiji. Niko vam nikada ništa neće zameriti, devojke koje bi se kod nas ogovarale zbog viška kilograma tamo se posmatraju kao potpuno ravnopravne.
Kilogrami nisu merilo nečije vrednosti.
Zatim mi se samopouzdanje dodatno popravilo u Španiji. Ni jedan jedini dan mog jednogodišnjeg života u toj zemlji nije prošao da mi neko ne kaže kako sam lepa. Meni je to bio potpuni šok i trebalo mi je vremena da se naviknem na komplimente. Da ih prihvatim. Da kažem sebi da jesam lepa.
A bila sam možda najdeblja ikada.
Jer tapas i kasno jedenje.
A bila sam sebi najlepša ikada.
Kolumbija je bila vrlo slična Balkanu, devojke su mnogo pazile na svoj izgled, ali sam ja bila u Bogoti, u slojevitom oblačenju, zbog vrlo specifične klime, te to sređivanje nije išlo do ekstrema, kao u tropskim delovima ove mi mile zemlje. Svakako sam imala veću vrednost u očima lokalnog stanovništva jer sam Evropljanka, jer mi je koža bela, što me je često užasavalo i rastuživalo, ali je, ipak, imalo i svojih prednosti.
Što se tiče Francuske, i dalje pokušavam da razumem šta se ovde dešava. Ono što znam je da me niko ne osuđuje i da ljude nekako baš briga za druge. Svako gura svoju priču. Svakako treba znati da sam u gradu koje je kao neka raskrsnica gde ima mnogo ljudi iz celog sveta i gde ljudi dolaze i odlaze svakodnevno, pa možda nije merilo ,,prave” Francuske, šta god to bilo. Ali ima ta neka ležernost Francuskinja koje se ne feniraju, i kosa im je prekrasna tako prirodno savijena. Ne znam kako. Ali javim vam kad saznam.
Moj odnos prema mom telu je i dalje, uz sve ovo navedeno dosta komplikovan, ali sam na nekom putu. Mom jedinstvenom. Znam da na tome moram da radim, ali ne onako nasilno i da sebe teram na nešto i kinjim, već da moram sebe da pustim na miru i kao što Jana Orsolić kaže, samo nežno prema sebi!
No Comments