Feminizam na ulici

Da li su gradovi napravljeni i za žene?

Šta znači feminizam na ulici, u arhitekturi, u urbanizmu, u javnom prostoru? Da li su ulice patrijarhalno nastrojene? Da li možemo da kažemo da, u nekoj meri, način na koji su gradovi konstruisani, dovodi do toga da se žene osećaju manje sigurno? Da imaju osećaj da im javni prostor ne pripada?

Javni prostori su parkovi, javni prevoz, javna kupatila, igrališta, uglovi, prostori ispred prodavnica gde se ponekad ljudi okupljaju, ulice. Ali kako su oni rodno obojeni? Kako ga možemo drugačije izgraditi i organizirati, tako da odgovara potrebama svih koji ga koriste?

Sveprisutni patrijarhat

Patrijarhat je infiltriran u apsolutno sve sfere naših života, to smo već apsolvirali. O muškarcima se piše istorija (history – his story), pilule za kontracepciju, koje mogu imati ozbiljne nuspojave, prave se isključivo za žene, iako su muškarci plodni svaki dan, za razliku od žena. Procentualno je mnogo više muškaraca na pozicijama moću, od predsednika velikih kompanija i CEO-a, do broja muškaraca u parlamentima i na pozicijama predsednika država. Nasilje na ulicama se u više od 90% slučajeva dešava od strane muškarca. U porodičnom nasilju uglavnom stradaju žene. E pa, nešto slično se i dešava sa gradovima i načinom na koji su izgrađeni.

Mi, ljudi, bez razmišljanja, stvaramo stvari koje će nama odgovarati, našem polu, našoj rasi, našoj klasi. Ukoliko smo ona dominantna. Manje dominantne grupe će nekad čak i imati tendenciju da rade nešto što njima ne ide u korist, jer je društvo napravljeno na postulatima toga šta odgovara belcu, muškarcu, po mogućstvu starijem. Ali o ovome drugom prilikom. Ono što želim da kažem je da delamo iz ove pozicije i kada osmišljavamo gradove. Kako? Zamislite samo jednu višespratnicu, oblakoder, koji ponosno i moćno stoji u jednom od najvećih gradova na svetu. Kojeg je oblika? Falusnog.

Građevinsku industriju pretežno zauzimaju muškarci. Ako su uglavnom muškarci u projektiranju gradova, normalno je da će oni projektovati gradove tako da oni odgovore na njihove zahteve i potrebe.

Pitala sam se da li je moguće izgraditi gradove koji će biti rodno prijateljski nastrojeni, koji će omogućiti ženama da se osećaju sigurno i koji bi mogli, a zašto da ne (!), iskoreniti ulično uznemiravanje? Mogu li urbanizacija i arhitektura biti deo sistemskih promena za našu sigurnost?

Javni toaleti

Da, počećemo od toaleta i jednog istraživanja nevladine organizacije iz Barselone. Članice ove organizacije su, u svrhu svog istraživačkog rada u vezi sa zauzimanjem javnog prostora, posetile policijske stanice. Odmah su primetile da ima više svlačionica za muškarce nego za žene. U policijskoj stanici su objasnili da je to zato što je bilo više muškaraca u policiji. Logično, zar ne?

Dakle, kada se radi o muškarcima, itekako se promišlja javni prostor, logički se pravi više svlačionica za one koji su brojniji. Ali kada je obrnuto slučaj… Ne razmišlja se na taj način.

Mi, žene, češće idemo u toalet, ne samo zato što nam je bešika manja, već i zbog menstruacije, dakle menjanja menstrualnih zaštita. Bilo bi takođe lepo moći koristiti neki javni prostor, a da nije na klupi, da se bebi zameni pelena. U teoriji bi javni toalet trebalo i tome da može da posluži, iako, znam da sada zamišljate vrlo nehigijenske uslove u koje ne biste kročile sa novoređenim potomkom ili potomkinjom. Ali verujte mi! Javni toaleti itekako mogu da budu čisti, dezinfikovani i mirišljavi. Lično sam se u to uverila!

Žene u proseku koriste toalet 3 puta više od muškaraca. Bez i očiglednog objašnjenja policajaca iz Barselone, znajući ovaj podatak, trebalo bi praviti više toaleta za žene, zar ne? U koliko ste klubova videli da ima više ženskih nego muških toaleta? A javnih?

Njegova a, ne naša historija

Femizam na ulici na delu

Gradovi su ispunjeni slikama koje slave dostignuća muškaraca. Statue, nazivi ulica, imena na zgradama teraju nas da verujemo da žene nisu bile deo stvaranja istorije. Gledajući spomenike i nazive ulica, možemo vrlo lako pomisliti da su žene sve vreme bile samo puki i pasivni posmatrači.

Provedeno je istraživanje koje je pokazalo da 7 najvećih gradova na svetu imaju samo 27,5% ulica nazvanim po ženama.

Grad koji u velikoj meri gura feminističku politiku u poslednjih nekoliko godina je svakako Barselona. Sa svojom poslednjom gradonačelnicom Adom Kolau, malo po malo se postiže rodna ravnopravnost u ovom gradu. Barem ona u javnom prostoru. Jedna od prvih stvari koje je gradonačelnica Kolau uradila bilo je da promeni nazive ulica. Sada pola ulica u Barseloni nose imena žena, ali ona želi da to pogura dalje i da ih bude 60%.

Kada su je za BBC-jev dokumentarac pitali da li misli da se žene drugačije bave politikom, rekla je:

Ne mislim da smo prirodno različiti, mislim da je to kulturološki konstrukt, ali realnost je da imamo drugačije iskustvo. I to iskustvo moramo doneti sa sobom kako bismo poboljšali politiku, „feminizirajuću je“.

Ulično uznemiravanje u blizini kuće

Javna mesta, gde se mnogo toga dešava, sigurnija su od onih gde nema nikoga. Ne uvek, i ne garantuju potpuno odsustvo uličnog uznemiravanja, ali žene imaju tendenciju da se osećaju sigurnije ako ima više ljudi u blizini. Povrh svega, javne aktivnosti su i povod da mnogo više žena napusti svoje domove, okupi se na ulicama i jednostavno svojim prisustvom osvoji prostor koji je takođe i njihov.

Studije pokazuju da se 60% silovanja na otvorenom dešava u krugu od 2 km od mesta stanovanja žrtve, a više od polovine slučajeva se dešava u krugu od 1 km. Vania Ceccato u svom Ted govoru, kaže da način na koji postavljamo prozore i stepenice na javnim mestima može biti ključan za sigurnost žena. I jedno i drugo daju određenu vidljivost i nateraće agresora da dvaput razmisli pre seksualnog napada i uličnog uznemiravanja.

Nekoliko prozora

Ovo me je podsetilo na slučaj silovanja Kristine Ford (Christin Blasey Ford) od strane izabranog sudije vrhovnog suda Breta Kavanoa (Brett Kavanaugh), i skandala koji je izbio kada je ona posle decenija progovorila o tome šta se desilo još za vreme njihovog studiranja. Ona je tako kasno izašla pred sud, jer je osetila moralnu dužnost da ispriča šta se desilo. Naime, Kavano je bio kandidat za vrhovnog sudiju u SAD-u pozicija koju imaš do svoje smrti i vrlo jak uticaj.

Elem, više o tome možete čitati ovde. Ali, ono što sam želela da kažem je da je ta žena na svojoj kući imala mnogo vrata. I to je, izgleda, u velikom broju slučajeva vrlo česta pojava. Žrtve seksualnog nasilja se osećaju vrlo klaustrofobično i moraju da imaju na kući više izlaza. Zamislite koliko se one plaše u svakom trenutku svog života i koliko jedan događaj može toliko toga da promeni!

Dokazano je da i napadači koji vide okolo više načina na koje žrtva može da pobegde, dvaput razmisle pre nego što se odluče za agresiju.

Feminizam u gradskom prevozu

Statistike pokazuju da žene više koriste javni prevoz od muškaraca, dok muškarci više koriste automobil. Što nam takođe govori da su navike žena ekološki prihvatljivije, što ih na neki način, bez njihove otvorene svesti o tome, čini ekofeministkinjama.

Sada kada znamo da žene koriste mnogo više javnog prevoza, zar ne možemo učiniti nešto više za njihovu sigurnost? Znamo da se mnogo uličnog uznemiravanja dešava u autobusima, na autobuskim stanicama, metrou. Tako Meksiko Siti ima odvojen vagon u metrou samo za žene i one koje se tako osećaju.

Osim toga, ljudi, a uglavnom žene, troše mnogo više novca na taksije zbog sigurnosti. To znači da infrastruktura gradova ne daje nama građankama ono što nam je potrebno: Sigurnost na prvom mestu. Iako se seksualno uznemiravanje dešava i u taksijima, žene se i dalje osećaju sigurnije na ovaj način nego čekajući autobus na ulici usred noći.

Žene ne bi trebalo da biraju između slobodnog kretanja i prava da se osećaju sigurno.

Vania Ceccato

Feminizam na ulici – parkovi

Pokazano je takođe da je ređa pojava da žene sede bez svrhe na klupi, jednostavno se odmarajući i blejeći u javnom prostoru bez posebnog razloga. Na nekom nesvesnom nivou, ne žele probleme.

U Beču, u Austriji, gradske vlasti su pratile ko koristi javne parkove. Došli su do vrlo zanimljivog zaključka. Nakon devete godine života, devojčice mnogo manje idu u parkove. Njihovo rešenje je bilo stvaranje mnogo više odvojenih područja za različite aktivnosti. Nakon što su jasno odvojili prostore, postavili različite aktivnosti koje bi mogle zanimati devojčice, a s druge strane dečake, mnogo više devojčica je krenulo da ide u parkove.

Ali ova ideja mi se čini pogrešna. Ovakvim odvajanjem prostora, ne stvaramo li još veći jaz između polova naglašavajući da dečaci i devojčice vole različite aktivnosti? Time zapravo namećemo uverenje da određene stvari JESU i NISU za dečake i devojčice. Pretpostavljam da zavisi i od vrste aktivnosti koje se predlažu u parkovima. Ako to nije u okviru dobro poznatih stereotipa o rodu, onda pretpostavljam da ideja i nije tako loša.

Ovo bi moglo biti rešenje kada bi više devojaka i žena počelo da koristi i da uživa ​​u prostoru na koji imaju jednako pravo. Međutim, ovaj ‘’trik’’ ne treba shvatiti kao konačno rešenje za vraćanje devojčica u parkove i javne prostore, već pre kao sredstvo kojim će se započinjati dijalozi o rodnoj ravnopravnosti. Ipak sam mišljenja da, ako pravimo strategije, one treba biti dobro promišljene. Moramo naučiti kako da živimo zajedno, a ne odvojeno.

Šta je potrebno starijim osobama?

Postoji još jedna populacija koju moramo uzeti u obzir: penzioneri i stari. Način na koji smo mislili da gradovi uopšte nisu prilagođeni starijoj populaciji, jednostavno zato što životni vek nije bio tako dug kao danas. Živimo mnogo duže u XXI veku. Povrh svega, statistika pokazuje da žene žive duže od muškaraca i da su samostalnije od muškaraca kada su starije. Razlog zašto su im potrebni određeni objekti u gradu koji će im olakšati život, ali i koji će ih održati na duži vremenski period nezavisnim.

Više od polovine svetske populacije živi u gradovima

Urbana mesta su postala veoma važna u našim kulturama. Ljudi odlaze u gradove da traže posao, da se obrazuju, da prošire svoje vidike, upoznaju nove prijatelje, traže životne partnere, istražuju. Ali jeste li znali da više od polovine svetske populacije danas živi u gradovima? Nedeljno se 3 miliona ljudi se preseli u gradove!

Procenjuje se da će do 2050. godine 70% ljudi na planeti živeti u gradovima, dok će do kraja veka, 90% globalne populacije živeti u urbanim sredinama.

Način na koji razmišljamo o gradovima je zastareo

Gradovi su zamišljeni i izgrađeni davno, mnogi u trenutku industrijalizacije, kada su većinski radili muškarci. Prostori su bili jasno razdvojeni, fabrike na jednom kraju grada, radničke kuće na drugom. Infrastruktura, putevi, položaj pojedinih zgrada, sve je to u mnogim gradovima zamišljeno na osnovu jedne velike gradske fabrike.

Imajući u vidu sve gore navedeno, moraćemo da proširimo postojeće gradove. Ali ne samo to. Moramo da imamo u vidu da sada i žene mnogo više rade nego ikada pre i da feminizam na ulici nije neka tamo leva ideja, već realnost na koju moramo da mislimo.

Mnogi mali gradovi postaće veliki. Planiranje će biti ključ za funkcionalne urbane sredine. Imamo resurse i tehnologiju, znanje profesionalaca i profesionalki, tako da se gradovi konačno promišljaju za ljude koji ih danas koriste. Ne one koje su ih koristile pre nekoliko vekova.

Ulično uznemiravanje mora prestati

Kada razmišljamo o javnom prostoru za žene, zapravo razmišljamo o budućim generacijama. Jer, nije samo na ženama da odgajaju svoju decu, potrebno je celo selo. Zato gradovi moraju biti dizajnirani na način da svako ima dovoljno prostora da živi, radi, bavi se raznim aktivnostimam, ili pak ne radi ništa i da se pri tom oseća sigurno.

Moraćemo biti inteligentniji kada planiramo urbane prostore i moramo, MORAMO, uključiti žene u ovo planiranje. Jer evo u čemu je stvar, a moglo bi zvučati šokantno: Ulice pripadaju jednako muškarcima i ženama.

I završićemo sa
Kao što Ellie Cosgrave kaže u svom Ted govoru:

Odluke koje sada donosimo o inkluzivnosti naših javnih prostora uticaće na kvalitet života većine ljudi na planeti do kraja ovog veka.