Kada kažem da mi je bila velika čast da na Klitmit portalu ugostim Bojanu Vunturišević, mislim da moje reči ne objašnjavaju dovoljno KOLIKO sam se obradovala kada sam primila njen e-mail koji, na moje pitanje da radimo intervju, odgovara: Naravno!
Povod za razgovor mi nije bio potreban, ali svakako treba obratiti pažnju na njenu novu pesmu Money i svakako se radovati albumu koji će izaći nekad na jesen. A kako ona u Agelast podkastu kaže: Jesen je oktobar, novembar, pa i decembar, što znači da je datum neizvestan, a ovaj intervju obavezna lektira.
Bojana Vunturišević
Kraljicu Vunturišević percipiram kao Petra Pana. Petru Panicu koja nikada neće da odraste. Ali u slučaju da se, ipak, jednog dana i to dogodi, otkrila nam je da je prilično šizofrena kada je izbor onoga šta će biti kada poraste u pitanju. Objašnjava:
Kada sam u studiju i radim na pesmama neko duže vreme, onda želim da samo idem po koncertima. Kada sam na koncertima, sve mi brzo dosadi i plačem za studijom. A kada više ne mogu sa kreativom i izvođačkim umetnostima, demonstrativno napuštam sve i odlazim u prvu školu gde se zapošljavam kao profesorka muzičke kulture. I to vam je otprilike moj tok misli koji je prilično šizofren. Ali je to i lepota mog posla, lepota muzike koja, u mom slučaju, podrazumeva širok spektar delatnosti. Nekada sam na sceni, nekada u gluvoj sobi. Sve češće sam u poslednje vreme iza stakla te iste gluve sobe. Zatim sam pedagoška radnica, nekad sam čak i pozorišna radnica.
Ja sam sve, samo je muzika u mom životu uvek i zauvek.
Bojana za nas opisuje proces nastajanja novih pesama:
Najviše uživam kada me poseti gospođa Koncentracija (jer inspiracija ne postoji, postoji samo koncentracija, rekla je Minja Bogavac jednom) koja iz mene izvlači nekada ovakve, a nekada onakve stvari.
Upravo joj je to omiljeni deo posla, dakle sam nastanak pesme. Tada se oseća kao najveća carica. Svet može da se ruši, nju to ne bi zanimalo, jer je napravila novu pesmu. Priznaje da je opsednuta i slepa u tom trenutku. Pitala sam je kako percipira rad na samoj sceni i da li zamišlja neke druge univerzume, dok publika šizi i njiše kukovima.
Oduvek maštam i tragam za drugim svetovima. To je deo moje ličnosti. Zato volim muziku, jer uz nju mogu da budem šta god zamislim. Tako sam nekad nežna žena koja peva ,,Daljine”, oštra kritičarka današnjice koja na duhovit način opisuje svakodnevnicu uz ,,Kese etikete” i ,,Money”, jugonostalgičarka koja urla ,,E70”, a u bliskoj budućnosti ću biti Madrina koja se bori za prava oštećenih i obespravljenih ljudi. I opet ➡️ ,,Sve žene u meni žive kad si tu”, muziko!
Kao što mnogi možda već znaju, Bojana Vunturišević je imala jedan period u kome nije mogla javno da nastupa i radi zbog raznih pravnih peripetija. Na pitanje šta je odabrala tokom tih sigurno teških trenutaka, da odraste ili poraste, kao u pesmi E70, ona kaže da uvek bira rast jer je to jedini pravi izbor.
Mnogo puta sam u životu padala, ali sam uvek birala da ustanem i da porastem još veća nakon svakog pada.
Ovo leto nam je svima donelo bezbroj iznenađenja u vidu sloja nesnosnih vrućina-sloja poplava. Neki (čitaj JA) više nego ikada pre razmišljaju o klimatskim promenama, dok bogataši troše na odlazak u svemir i na tome javno i besramno zahvaljuju svojim potlačenim radnicima. Pitam se ima li granice tim ljudima i gde je. U skladu sa tim, zanimalo me je kako se jedna od naših omiljenih pevačica nosi sa ovim promenama. Ona nam otkriva da sve češće razmišlja o njima pogotovo kad dođe leto, posebno jer je svako novo leto paklenije od prethodnog.
Teško mi je to da priznam, jer sam najveća fanuša leta, ali ljudi, ovo nije normalno! Sve teže i teže preživljavam četrdeset stepeni na betonu, gde je sve manje i manje hlada. I poručuje:
Ne secite drveće, aman!
Otkriva mi da joj se ovog leta niz kornet sliva sladoled od manga koji miksa sa djandujom, ali i sa sladoledom od smokija, koji jedva čekam da probam, baš zato što skroz uvrnuto zvuči. A na neizbežno pitanje pred i u toku leta: ”Gde ćeš na more?”, otkriva da oni njeni lobiraju za Istru, ali i da je ona prilično tvrdoglava, te da je sigurna da će biti po njenom. Dakle, za ekstra-mega-giga fanove, kampujte po Dalmaciji kako biste je videli negde i ugrabili autogram na salveti iz kafića na plaži.
Ne znam kako vi, ali ja sam Bojani priznala da sam sa nestrpljenjem čekala novu pesmu. Prošle godine, za vreme karantina, Daljine i Promašaj su mi išle na repeat. Zahvaljujući njima sam sačuvala zdrav razum od surovih kandži tadašnje šefice. Pa me je interesovalo kako je biti sama svoja gazdarica. Ona mi kaže da je to nekada kul, a nekada prilično pakleno, pogotovo ako imaš sklonosti ka prokrastinaciji, nesigurnosti, pa i nonšalanciji, što ona priznaje da ima.
Sva sreća pa sam okružena dobrim prijateljima i kolegama koji umeju da me “poguraju” onda kada mi je to najpotrebnije. Voli vas i ljubi vaša Božen.
Moj utisak je bio Bojana na svojim pesmama najviše radi sa muškarcima. Interesovalo me je kako se snalazi u muškom društvu i da li joj ikada uopšte zasmeta što je okružena pretežno testosteronom.
Autorskom muzikom se bavim od svoje sedamnaeste godine i od tada, pa sve do sada, su mi producenti uvek bili muškarci. Balans tom testosteronu postižem saradnjom sa Minjom Bogavac, ali i sa Mašom Seničić, sa kojima ponekad pišem tekstove, ali i sa mojim prijateljicama koreografkinjama, kostimografkinjama i scenografkinjama koje čine tu moju takozvanu video ekipu: Staša, Nataša, Micka, Olja, Zeka, Marija… Kad se cela ekipa skupi na gomilu, ima nas fifti – fifti.
Na pitanje da li je uočila neke razlike između toga kako se tretiraju žene i muškarci na muzičkoj sceni, ona nam otkriva da mizoginije itekako ima u ovom svetu.
Vrlo često je nisam prepoznavala, jer mizoginija je opasnica jedna koja se pakuje u šarene papire sa mašnom. Mnogo je ljudi koji su nipodaštavali moj rad i doprinos, moj talenat, govorili su mi da su me oni napravili, obarali na zemlju sa koje bih ja ustala i nastavila dalje.
Godinama traga za zdravim radnim okruženjem, pa makar bila i jedina žena u toj “kancelariji”, ali želi da radi sa vaspitanim i osvešćenim ljudima.
I da, ženama jeste jako teško u ovom poslu. Prvo ih i njihovim dvadesetim godinama tretiraju kao mlade i nezrele, da bi ih u tridesetim godinama skoro pa otpisali, jer lagano postaju stare. Ali!
Tu smo da rušimo stereotipe. Tu smo da pravimo zdravije tlo za neke nove generacije žena koje žele da se bave muzikom u budućnosti. I ja zaista vidim pomak u svemu tome.
Bojana primećuje da su patrijarhalne vrednosti opevane u 90% pesama na kojima smo odrasle. Kako bi se na muzičkoj sceni stvari promenile, potrebno je da čujemo jake glasove, inspirativne tekstove iz ženske perspektive. Tako kao pevačice koje propagiraju girl power navodi Sajsi MC, Mimi Mercedez, pa zatim i mladu i novu reperku Muhu iz BiH.
Pa bih vam otpevala “Ja sam uvek dobila ono što poželim / Sve sam uvek radila samo srcem celim” od Artan Lilija.
Morala sam da primetim da se Bojana sa Instagrama preselila na tviter, ali pod zaključanim nalogom koji deli isključivo sa svojim prijateljima. Kao i mnogima, društvene mreže su joj oduzimale toliko vremena, da su gotovo postale full-time posao. Ako nema ništa novo da ponudi, nema potrebu da deli sa svima kako pije kafu, svoje nove frizure, garderobu ili kako je dobra majka. Iako se nama Bojanin stil jako dopada i voleli bismo da vidimo te odevne kombinacije. Međutim, njoj tolika izloženost ne prija i sasvim se opravdano oseća kao u rijalitiju. U poslednje vreme kaže da najviše bleji na Tik Tok-u, jer je on oslobođen svih kompleksa koje su druge društvene mreže vremenom dobile.
Interesovalo me je i kada će osnovati bend koji će praviti isključivo hipster folk. Realno srpska muzička scena vapi za tim, a išlo bi joj kao po loju, nema sumnje! Ona kroz smeh kaže da će to biti onog trenutka kada nekom sa FDU-a zatreba neki narodnjak za igrani ili dokumentarni film. Samo se u tim trenucima bavi hipster folkom, otud pesma Puška koju je napisala za film Ivana Stojiljkovića Jugo, pa i pesma Žurka koja je deo filma Turbo cajke u produkciji Vice – a, ali i D d dejt, koja je najveći underground hit, a koju je napravila sa Minjom Bogavac i Ivanom Stojiljković.
A razlog je bio: hajde malo da se zezamo.
Pa tako, na čuveno pitanje: Da li trep može da iskvari našu decu, ona kaže da će trep iskvariti našu decu isto onoliko koliko su to rokenrol i pank učinili onima koji su ih slušali. Složemo se sa njom kada kaže da roditelji i obrazovni sistem i dalje mogu da se prave ludi, kao što to godinama rade. Uvek je neko drugi kriv. Ma šta mi napriča sad?!?
Bojana Vunturišević, osim što piše pesme za sebe, to čini i za druge. Tu su Mala plava u izvođenju Nataše Bekvalac, Mili mili Sare Jo i Replay Senide. Kaže da je ljudi danas percipiraju kao da je napisala više pesama od Marine Tucaković i Bregovića zajedno.
To je bio izlet u neke druge, vrlo slične, a opet različite okolnosti, ali mi je taj izlet prilično prijao. Sve se desilo sasvim slučajno i u tome mi je najviše pomogao Cobi koji je verovao u mene, možda čak i više od mene same. On me je preporučio Nataši Bekvalac kojoj smo napisali mega hitčinu “Mala plava”. Tada sam mislila da je to slučajnost i da neću moći ponovo da napišem pesmu za nekog drugog izvođača, međutim, desio se Reksona koji me je pozvao da pišem za Saru Jo i Senidu. Ovih dana u studiju Bassivity Digital – a radimo nekoliko pesama za razne artiste i meni mnogo prija taj izlet u neku drugu ličnost. Izvlači iz mene nešto što nisam ni znala da posedujem. “Sve žene u meni žive…”
Svi znamo šta se dešavalo prošle godine. Izvođači nisu mogli na scenu. Exit ove godine je mnogima bio povratak nastupanja, što je jako važno i kao jedan vid povratne informacije. Brojke na YouTube-u i društvenim mrežama su jedna stvar, ali povratak u realnost može biti nešto potpuno drugo. Tako Bojana kaže da je pripadnica one grupacije ljudi kojima brojke na internetu ništa ne znače i duboko veruje da se prava povratna informacija od publike oseća samo na koncertu.
Prečesto mi se dešavalo da mislim da moju muziku sluša jako malo broj ljudi, a onda mi se desi koncert na kom me sačeka masa ljudi koja vrišti svako slovo i svaki notu moje pesme. Na Exitu mi se desila snažna fizička reakcija nakon nastupa koji je trajao prilično kratko. Bila sam na ivici velikog pada u još veću nesvest od tolike količine energije. Ispred mene je bilo dvadeset hiljada ljudi i to mi se prvi put desilo. Oduvao me je svaki vrisak te mase. Poludela sam od tolike količine ruku u vazduhu. Jedva čekam sledeću godinu i novu festivalsku sezonu kada ću sa novim albumom imati turneju. Lagano sa svojim prijateljem i kolegom Ivanom Mirkovićem Bambijem okupljam bend i jako se radujem toj novoj – staroj fazi.
Sa pesmom Money se kao feniks podigla i donela nam nešto potpuno novo. Jako malo umetnika ima tako veliku moć transformacije. Ali bez obzira na taj kvalitet, nekima je nedostajao zvuk i estetika sa prethodnog albuma. Bojana se na to ne osvrće, jer želi da se menja, napreduje, bude kreativna i drugačija i od one prethodne sebe same. Na naš zahtev da održi jedan motivacioni govor za naše čitateljke i objasni kako se voditi parolom da ako je tebi lepo, svima će biti lepo, kaže da se stidi da daje savete drugima, jer ni ja nisam posisala svu pamet ovog sveta.
Moj primer dokazuje da može drugačije. Neki kažu da sam se rodila pod srećnom zvezdom zato što se bavim poslom kojim volim. Neki kažu da sam imala dovoljnu količinu hrabrosti i pameti. A ja kažem ➡️ pomešajte sreću i hrabrost, otvorite oči i uključite mozak, i budite istrajne. Nekada će vas okolnosti pokolebati, ali vi samo nastavite da kidate dalje i dalje, sve više i više.
Bojana kaže da je njena nova pesma Money ogledalo današnjice. Ona dodaje da živimo u trenutku kada ti money money obezbeđuje duži život, čist vazduh, čistu vodu.
Sa money money možeš i diplomu da kupiš, pa i položaj u društvu. Money stvarno može što ne može honey, ali na kraju dana, bez obzira na količinu tog money money – ja, uvek se sazna ko je ko.
Kada pričamo o Bojani i sa Bojanom, ne možemo, a da ne spomenemo njen pedagoški rad sa DFhorom koji je oformila 2014. godine, a koji je ove godine bio na pauzi zbog pandemije. Oduvek nas je zanimalo gde je kalila zanat pedagoškinje, a ona nam otkriva da je to bilo na Fakultetu muzičke umetnosti, na odseku za opštu muzičku pedagogiju. Zatim kroz prakse u raznim osnovnim i nižim muzičkim školama u Beogradu, u kojima je predavala muzičku kulturu. Kaže da joj je rad sa decom ukrotio karakter i da u tom kolektivu vlada velika količina obostrane ljubavi i obostranog poštovanja. Uz njih je naučila kako da ide kroz život, kako da radi i funkcioniše u grupnoj dinamici, i tek su joj sve one definicije iz raznih metodika, koje je na fakultetu imala, postale jasnije kroz taj rad. Nas je interesovalo da li joj je sve ovo ikako pomoglo pri vaspitanju njenog sina.
Sve ono što se nauči kroz rad sa decom pada u vodu kada je u pitanju vaspitanje sopstvenog deteta. Tu nema uvodnog, centralnog i zaključnog dela časa. Tu ima samo ,,sada i ovde”, pa se ti snađi. Javiću vam za jedno dvadeset godina šta sam tu uradila. Držite mi palčeve.
Za kraj smo je zamolle da poželi nešto čitateljkama Klitmita.
Želim vam leto cele godine, drage naše čitateljke, ali i dragi naši čitatelji. Želim nam svima puno razumevanja, tolerancije, ljubavi, hrabrosti, solidarnosti i zdrave pameti. Takođe nam želim i visok procenat vakcinacije, kao i neizbežni mir u svetu. Pa da se konačno vidimo kako treba u nekom klubu ili nekom festivalu. Ja sam mnogo željna svih vas!
Željni smo i mi tebe, zato željno iščekujemo nove koncerte!
No Comments