U više navrata sam nailazila na njihov rad. Danilo i Katarina Sharon su me zaintrigirali, a razloga je bilo napretek. Ne samo da njihov rad donosi onaj magični polet inspiracije koji te gurne ka razmišljanju o tvojim neostvarenim snovima, već je i njihova povezanost obuzimajuća. Stalan rad na sebi je sveprisutan i opipljiv što dodatno utiče na to da želimo da saznamo više o njihovom putu i iz njega učimo.
Danilo i Katarina, dvojac koji prati svoje snove
Prilikom intervjua, uvek volim da se osvrnem na nečije odrastanje i ključne trenutku donošenja odluka. Ovi trenuci mnogo govore o željama i snovima te osobe, ali i o njihovom odrastanju, podršci koju su imali, ljubavi koju su crpeli iz svog okruženja. Danilo i Katarina Sharon nisu studirali ono čime se danas bave, ali kako su znali i osetili, baš tako mladi, da treba da idu neutabanim stazama? Kako su njihovi roditelji reagovali na njihove, nadasve nekonvencionalne odluke?
,,Danilo i ja smo kao i većina naših vršnjaka posle gimnazije upisali fakultet. Ja sam upisala ekonomiju, a Danilo građevinu. Uporedo smo se bavili fotografijom i već posle prvog semestra na fakultetu smo znali da želimo svoje vreme da posvetimo samo fotografiji i razvijanju sopstvenog biznisa. Odustali smo veoma brzo od formalnog obrazovanja, ali to nije značilo da više ne želimo da učimo, već upravo suprotno, tada smo počeli da učimo više nego ikada. Konačno smo imali vreme da učimo samo one stvari koje nas zaista zanimaju i koje su nam neophodne u ovom poslu. Mišljenja roditelja su bila podeljena, pa smo od nekih imali manju, a od nekih veću podršku. Nije bilo lako ubediti ih da veruju u nas kao što smo mi sami verovali, ali sada se često zajedno smejemo sa njima prisećajući se tih borbi na samom početku…”
Katarina potvrđuje da danas ništa ne bi menjali. ,,Sve je bilo kako je trebalo da bude i upravo zbog toga smo tu gde smo danas.”
Kod nas itekako vlada strah od toga da deca nikada neće završiti fakultet ukoliko naprave pauzu. Uzeti vreme za sebe označava gubitak dragocenog vremena, baš onda kada se zapravo donose neke od najvažnijih životnih odluka. Time stavljaju na nas, a samim tim i mi na sebe ogroman pritisak. Poučena upravo ovim iskustvom, danas se neretko zapitam gde bih danas bila da sam imala tih godinu dana posle fakulteta. Da mi je to bilo odobreno i dozvoljeno. Katarina i Danilo su znali da se izbore za sebe, ali koliko samo mladih tu priliku nema. Zato sam je pitala za savet, uporno razmišljajući o pritisku koji se stvara pri završetku srednje škole.
,,Žao mi je što kod nas nije praksa da mladi posle srednje škole naprave pauzu od školovanja, makar na godinu dana. Nekako se podrazumeva da svi odmah posle srednje škole znaju šta žele i upisuju fakultete, pa se veoma rano usko usmeravaju… Iz ličnog iskustva znam da posle srednje škole nisam znala šta me zaista interesuje i u kom pravcu želim da idem, pa sam odabrala ono što mi se dopadalo samo na papiru – da studiram marketing. Odmah sam shvatila da to nije za mene, ali možda tu grešku ne bih ni napravila da sam odlučila da pauziram godinu i preispitam svoje želje…
Mladima bih poručila da naprave pauzu ako ne znaju šta tačno žele, da ne žure sa odlukom i da se pre svega oprobaju u nekom poslu, a potom da zaradu iskoriste za putovanja i nova iskustva. To je nešto što mladi redovno praktikuju u inostranstvu i smatram da je odlična praksa.”
Samopouzdanje kao magični napitak za uspeh
Danilo i Katarina su oduvek imali preduzetnički duh, a dokaz za to je da su se izborili za to da fotografišu svoju generaciju na kraju srednje škole. Videli su da i oni to mogu, možda čak i bolje, i o tome su razgovarali sa školskom upravom. Bravo za školu, vršnjake, nastavnike, direktora koji su za njih imali sluha. Ali za ovako nešto je potrebno samopouzdanje, vera u proces, ali, možda i odsustvo straha.
Katarina Sharon, na osnovu iskustva majke, kaže da se samopouzdanje gradi u ranom detinjstvu. ,,Danilo i ja pre svega moramo da se zahvalimo našim roditeljima što su negovali to kod nas od malena. Mislim da u nekom momentu prirodno dolazi do pada samopouzdanja, kada krene pubertet, ali smo mi kasnije to nadoknadili radom na sebi u ranim dvadesetima. Jasno vidim koliko roditelji nesvesno, iz najbolje namere, svojoj deci izgovaraju reči koje narušavaju samopouzdanje i to me baš pogađa. Žao mi je što se mnogi ne edukuju na vreme po pitanju roditeljstva, jer bismo imali mnogo više samosvesne dece da je više svesnih roditelja…”
Ovaj fotografski dvojac se upoznao sa 14 godina. Još tako mladi, postali su jedno drugom najveća podrška. Nije im bilo važno šta drugi misle o njima, bilo im je važno samo mišljenje jedno drugog. ,,U dvoje je sve mnogo lakše, pa smo sami sebe uvek bodrili u periodima nesigurnosti i nedoumica. U tim godinama je svakako mnogo lakše imati samopouzdanje, jer mnogo manje znaš nego kada odrasteš, pa lako misliš da je ceo svet tvoj i da sve znaš, pa ni strah skoro da ne postoji.”
Upravo to samopouzdanje kod njih, ja percipiram kao odsustvo straha, Katarina reaguje i kaže da ne vidi razlog zašto bi se bojali bilo čega.
Šta je najgore što može da se desi? Da neko kaže NE. I to smo preživeli već hiljadu puta i samo smo izašli pametniji iz tih situacija…
Kako biti s novcem na ti
Novac je često tabu tema, nešto o čemu se ne priča ili čak percipira kao prljavo. Više puta sam ih čula da na neposredan način pričaju o novcu i zaključila da sa istim imaju vrlo zdrav, jasan odnos. Da li zapravo samopouzdanje ima veze upravo sa novcem?
Ukoliko uradimo nešto, želimo da za to korektno budemo plaćeni, i to je ona čista, fer transakcija. Ali da li je za njih ovaj odnos oduvek bio takav? Zanimalo me je šta je uticalo na njihov pogled na isti.
Katarina Sharon korene vidi u periodu kada su prestali da studiraju i kada su im roditelji rekli da ih neće više izdržavati. Iako im je to zvučalo strašno i surovo, sada su im najviše zahvalni na toj životnoj lekciji. ,,Sa 19 godina smo počeli sami da se izdržavamo i time smo stekli poštovanje prema novcu, radu i pre svega prema svom vremenu. U školi učimo o mnogim stvarima koje nikada u životu nećemo moći da iskoristimo u praksi, a o jednoj stvari od koje svi zavisimo (novcu) nas niko ne uči. Nije li to interesantno?”
A na pitanje šta za nju predstavlja novac, Katarina odgovara;,,Novac je za mene sloboda, vreme, razmena, mogućnosti… Kada sam počela da zarađujem, oslobodila sam se velikog dela odgovornosti prema svojim roditeljima. Više nisam morala da objašnjavam sve svoje postupke. Počela sam da menjam svoje slobodno vreme za rad, samim tim za novac i počela sam sve više da ga cenim. Danas na novac gledam kao na mogućnosti – počela sam da učim kako da novac radi za mene i investiram novac, kako bih imala više slobodnog vremena…”
Novac je zapravo igra koja se uči. Ne želim da samo ja radim za novac, već i da on radi za mene, i to mi je trenutno lekcija koju učim da savladam…
Zajednički rad
U zajedničkom radu Katarine i Danila oseća se u velikoj meri međusobno poštovanje. Često parovi najbolje funkcionišu kada se međusobno dopunjuju.
Kada se spoje muška i ženska energija na pravi način to je zaista nešto predivno i izuzetno moćno.
Na pitanja šta je snaga njihovog zajedničkog rada, Katarina Sharon kaže da je u tome što razgovaraju o svemu i što svakom sitnom problemu posvećuju pažnju, kako ne bi postao veći. Odnos grade na iskrenosti, bezuslovnom poverenju i ljubavi.
Katarina kaže:,,Verujem da je žena prima kreativnu energiju univerzuma, ona je inspirisana i ona je ta koja oseća mudrost. Muškarac je taj koji mnogo lakše izražava tu energiju u spoljašnjem svetu, on je verbalizuje, pravi akciju… Naravno da svako ima u sebi i ženski i muški princip, ali mislim da je mnogo lakše kada ih dodatno razumemo i kanališemo u pravom smeru. Mi smo se tako podelili i u poslu, ja se bavim kreativnim delom dok se Danilo bavi više poslovnim delom. Izuzetno cenimo to što svako od nas nosi u sebi…”
View this post on Instagram
Venčanje kao čin pun značenja
Katarina Sharon kaže da za nju venčanje predstavlja divan povod da se okupe porodica i najbliži prijatelji i slavi ljubav jednog para, ali u isto vreme i jedan realan pogled u nečiji život. Venčanja su kao prozor koji daje uvid u nečiji intimni život, ali i mesto koje upravo ta intimnost ima unutar jedne kulture, tradicije, patrijarhalnih okvira. Ovaj dvojac je imao tu privilegiju da prisustvuje venčanjima ljudi različitog porekla, i druptvenog statusa u različitim državama. To je omogućilo Katarini da ima priliku da vidi da se pozicija žena u društvu naravno u mnogome razlikuje u odnosu na te faktore.
,,Kada smo tek počeli da se bavimo ovim poslom fotografisali smo tradicionalna venčanja po Srbiji i položaj žena je tu često bio vidno nepovoljan. Međutim kako smo počinjali da fotografišemo modernija venčanja, situacija se menjala i sve manje se osećao jaz između žene i muškarca. Ono što je zanimljivo jeste da se mnogo više taj jaz oseti kada posmatram roditelje mladenaca nego same mladence. Nisam nikada doživela neku neprijatnu situaciju na venčanjima, ali to sigurno ima veze i sa tim što sada fotografišemo neka od najluksuznijih venčanja na svetu. Naše mlade su sve češće preduzetnice koje su veoma uspešne u svom poslu, neke od njih su u odborima velikih firmi, žene sa izraženim životnim stavovima, feministkinje i uticajne osobe.”
Dok jedni mnogo kritikuju to da u našem rodno-senzitivnom jeziku naznačimo pol osobe koja se određenom profesijom bavi, drugi žele da prihvate ove promene, ali im nije uvek lako. Dok Katarina Sharon priznaje da će joj trebati vremena da spontano kaže za sebe da je fotografkinja, jer je prosto navikla da govori fotograf, isto tako kaže da joj se kampanja dopala jer je uvidela koliko grešaka pravi.
,,Srpski jezik je zaista poseban jer ima mogućnost da toliko jasno određuje pojmove i rodove. Nisam ni primećivala koliko nam je prirodno da sve govorimo u muškom rodu i kako nam je čudno kada istu reč izgovorimo u ženskom.”
Slikanje za časopis Elle
Body positive pokret može nekad biti vrlo zbunjujuć. Moram priznati da mi nije uvek lako da razlučim šta ko zapravo oseća, šta je legitimno, a šta nije i ko odlučuje o svemu ovome. Katarina Sharon priznaje da ona i Danilo imaju često debate o body positive pokretu i da nikada do kraja nisu načisto sa tim. ,,Naravno da svi treba da volimo svoje telo, da ga prihvatamo kakvo god da je, ali meni ekstremi u tom pokretu nekako ne daju pozitivnu sliku o telu.”
Pozitivno telo je zdravo telo, koje nosi i zdrav um.
,,Za mene nije zdravo da se promoviše bilo kakav ekstrem, zdravo mi je da se promoviše prihvatanje, pa rad na sebi i onda dolazak do zaista zdravog i funkcionalnog tela. “Positive” je rad na sebi, želja da budeš bolji, funkcionalniji i zdraviji. I ovo govorim potpuno iz ličnog iskustva:
Posle prve trudnoće sam došla do kilaže i tela koje nije bilo više funkcionalno kao pre. Desila se situacija u kojoj sam morala da potrčim nekih 300 metara, i kada sam shvatila da mi je to postalo veoma teško, da sam se zadihala, počela sam samo da plačem i shvatila sam da moram da napravim neku promenu. Nikada nisam mrzela svoje telo, ali ne mogu da kažem da sam se uvek osećala sjajno u njemu. Za mene je pozitivno je to što sam prihvatila situaciju u kojoj sam se našla i napravila promenu pre bilo kakvog problema koji je mogao da usledi da sam nastavila po starom. Tri godine sam radila na tome da dođem do tela kojim se ponosim. Redovni treninzi u kombinaciji sa pravilnom ishranom su doveli do toga sam da se moje mentalno stanje menja zajedno sa telom. Kako je telo postajalo jače, tako sam i u glavi postajala jača.
Na osnovu ovoga što nam je Katarina rekla, jasno nam je zašto joj nije bilo teško da se ogoli za časopis Elle. ,,Ono nije savršeno, imam strije od trunoće po stomaku, imam ožiljke, koža je na nekim delovima opuštena, ali je to moje telo. Telo na kojem sam radila. Sada se moje telo ponovo menja. Ušla sam u šesti mesec trudnoće i zajedno sa bebom rastem i ja. Pošto sam primetila da sam počela da se gojim više, zakazala sam pregled kod nutricioniste kako bih dodatno izbalansirala ishranu i nastavila normalan život odmah nakon trudnoće. To je za mene positive. :)”
Majčinstvo, trudnoća i šta sve tate mogu
U Srbiji mnoge žene prestaju da rade čim ostanu trudne. Naravno da ima mnogo različitih stvari u igri, mnoge su nezadovoljne poslom, te jedva dočekaju taj trenutak, ali mi se čini da je isto društveno očekivano da staneš i da se samim tim u našim podsvestima trudnoća percipira kao bolest. Kao što vidimo na njenom Instagram profilu, Katarina i dalje radi. Da li nekad ima problem da napravi balans?
Katarina kaže da je tokom svoje prve trudnoće radila do poslednjeg dana, a vrlo verovatno će upravo tako biti i sa ovom. ,,Kao što kažeš, na mom profilu se vidi da ne stajem i da za mene nema razlike sada u odnosu na pre trudnoće… Moram da se ogradim i da kažem da se ja osećam sjajno, nisam imala probleme sa mučninama, trudnoća mi je uredna, nemam padove energije, te sam od svog ginekologa dobila savet da se ponašam u skladu sa tim kako se osećam. Pratim svoje telo, verujem mu i na svaki signal da treba da usporim ga slušam. To su ti novi momenti da mi se u poslednje vreme malo više leškari…”
Zanimalo me je i da li nekad dobije neki negativni komentar upravo jer radi. ,,Nisam do sada dobila negativan komentar, sem od moje bake koja se ponekad zabrine što sam često na putu, pa mi stalno govori: Odmaraj, odmaraj!”
Ona dodaje da svaka žena treba da prati svoje telo. Ona voli svoj posao i ne vidi zašto bi stala, ali: ,,Ok je ako se neke žene osećaju kao da ne žele da rade, ok je ako se osećaju kao da žele da rade. Bitno je da su srećna i zadovoljne, kakva god da je njihova odluka.”
Kako da volimo druge ako ne volimo sebe?
U svemu ovome, Katarina je odličan primer osobe koja ne zapostavlja sebe jer je majka. Kod nas se, čini mi se, često gleda na majčinstvo kao na žrtvovanje. Interesovalo me je šta je to ona radila (u detinjstvu) ili baš suprotno, nije radila kako bi danas dala sebi ,,dozvolu” da ima svoj život koju druge mame sebi ne daju?
Katarina kaže:..Kada sam bila mala moja mama je vodila svoj privatni posao i stalno je bila u nekoj akciji. U svemu tome sam ja uvek bila tu, pored nje. Moja mama prva nije izgubila sebe kada je dobila decu, uvek je nalazila načine da ostane verna sebi.
Ja ne volim koncept žrtve bilo kakve vrste, jer to označava da puštamo da neko drugi utiče na naš život. Više volim da prihvatim odgovornost za sve što mi se dešava i da se ponašam kao da je kontrola u mojim rukama.
Dozvola koju dajem sebi jeste da volim sebe. To što sam dobila dete ne znači da treba da prestanem da volim sebe. Ne znam ni da li bih to nazvala dozvolom, pre bih rekla da je to sasvim prirodno… Kako da volimo druge ako ne volimo sebe?
Deca najbolje uče iz primera koji imaju pored sebe. Ako dete vidi srećnog i zadovoljnog roditelja koji brine o sebi i dete će biti takvo. Nije li to dovoljan razlog da brinemo o sebi?”
Uloga tate se mnogo zapostavlja u društvu. Primećujem da su mnoge mame ,,saučesnice” u ovome jer žele da se na njih gleda kao na neizostavne, svoju ulogu mame i dalje percipiraju na onaj tradicionalni način gde je tata više nego izopšten. Tate to prihvataju i ne shvatajući šta sve ovim gube. Neretko možemo da vidimo slike Danila i njihovog sina kako se igraju ili uče nešto zajedno. Naša sagovornica potvrđuje da je uloga oca jednako važna kao i uloga majke, te da su kod njih uloge u svemu 50:50, pa tako i u roditeljstvu.
,,Meni je toliko divno da vidim kakav odnos Danilo i Jona razvijaju. Jona vidi Danila kao uzor i imitira svako njegovo ponašanje, mnogo više ga interesuju stvari koje interesuju tatu nego one koje interesuju mene.”
Ona smatra da imaju sreće što sami organizuju svoje vreme i što dobrim delom rade od kuće. Time imaju priliku, a ja bih rekla da su takvu odluku doneli, da jednako provode vreme sa svojim detetom.
Introvert u svetu ekstroverta
Skoro sam upoznala nekoliko osoba koje se bave poslovima koje promovišu na Instagramu i sve su bile ili vrlo ekstrovertne ili pak introvertne. Vrlo mi je to bilo zanimljivo, da nije bilo sredine. Relativno skoro sam saznala da je Katarina introvert. Ona komentariše:,,Da, ja sam zaista introvert i to je možda neobično s obzirom da se bavim poslom u kom sam stalno u dodiru sa mnogo ljudi, a u isto vreme deo svog života dajem ljudima da osete preko društvenih mreža.”
Ona pak dodaje da to što je introvert ne znači da ne voli ljude. ,,Baš naprotiv, obožavam kvalitetne ljude i dobre razgovore. Zapravo su ljudi ti koji me inspirišu. Ali češće sam tiha nego glasna, uglavnom u razgovoru sa svojim mislima. Više vremena volim da sam u tišini i da sam u na sigurnom mestu, sa svojim malim krugom ljudi.”
Ona kaže da njen Instragram profil ne prikazuje njen život u potpunosti, već je to samo jedan mali delić koji je ona spremna da podelim sa ljudima. ,,Dodatno me motiviše da delim stvari kada čujem da ljudima pomogne ili ih motiviše nešto što čuju od mene. Ja sam na Instagramu aktivna od 2012. godine, a tek sam se prošle godine usudila da budem malo glasnija i da dam više sebe… To sam učinila tek kada sam osetila da imam pravu publiku koja će razumeti ono što radim.”
Za kraj sam je zamolila da nam preporuči neke knjige.
,,Razgovori sa Bogom – knjiga koju retko pominjem, ali mi je jako značilo da je pročitam početkom svojih dvadesetih.
Atomske Navike – veoma popularna knjiga, od univerzalne koristi svima.
Sapiens – nije loše razumeti da smo ustvari i mi ljudi – životinje. Tada se i pogled na naše telo, um i akcije u velikoj meri menja.”
Hvala Katarina na divnom i inspirišućem razgovoru.
Nju možete pratiti na njenom Instagram profilu ili, pak, prirediti sebi melem za sva čula preko njenih videa na njenom YouTube kanalu.
Fotografije copy right: Danilo & Sharon
Može vas još interesovati:
No Comments