Sajsi MC iliti umeće istrajnosti

Na prethodno predloženom mestu, tačno na vreme, nestrpljivo čekam na zakazani intervju. Telefon zvoni, poruka me obaveštava na vrlo precizno kašnjenje. Ispod naznačenih sedam minuta, stoji potpis Sajsi Mc.

Kada sam spremala ovaj intervju, dugo sam razmišljala o tom pseudonimu, koji Ivani Rašić mnogi olako prepisuju kao masku, ulogu koju navuče na sebe kada je na sceni. Ponekad introvertna, srpska javnost kao da ne zna šta da radi sa tom njenom osobinom. Jer Sajsi, kada zapleni svojim kostimima, perikama, seksualnim pomagalima, kako na sceni, tako i u spotovima, kako ispod svih tih slojeva pronaći onu introvertnu Ivanu? Zar nije jednostavno lakše reći da su to dve različite persone i ne promišljati previše? Jedva sam čekala da čujem njeno mišljenje na ovu temu.

Dok nervozno prelazim preko pitanja koje sam spremila mesecima pre tog susreta, ulazi Ivana Rašić, naizgled sanjiva, bez šminke, u širokoj dukserici. Javlja se svima, to je njeno mesto. Upoznajemo se, jer pitanja koja sam joj spremila nisu za šturi i hladan intervju. Želim da mi priča o pesmama, detinjstvu, klitorisu, samopouzdanju, a za to je potrebna predigra.

Razgovor spontano počinjemo o venčanicama, koji zatim slobodno sklizne u to šta nam stoji, a šta ne, i kako do udobnog brusa. Intervju još nije počeo, ne znamo šta da očekujemo jedna od druge, ali vešto tražimo reči da turobno beogradsko poslepodne učinimo svetlijim. Rašićeva se brine hoće li zvuk na mom telefonu biti dovoljno dobar i odlazi da mi pronađe kutiju na koju mogu da položim svoju napravu, dok mi pokazuje za kojim ćemo stolom biti mirnije. Njeno iskustvo u ovakvim situacijama je opipljivo, ipak je ona na sceni već petnaest godina.

Da li hrabrost dolazi iz kuće?

Kroz godine, kada bih slušala intervjue sa Rašićevom, vrlo često bih pomislila kako je hrabra, ali ne iz onog razloga koje svima možda prvo pada na pamet – smelosti njenih tekstova i njene fizičke pojave, ne. To bi bilo previše banalno. Ja pomislim na to kako se usudila da bez formalnog muzičkog obrazovanja bude toliko uporna i ovlada scenom. Ona mi je primer osobe koja zna šta želi i ne dozvoljava da je u tome bilo šta spreči. Samopouzdanje je ono što ju je krasilo i zanima me kako je na sve to uticala njena porodica, jer upravo je ona ta koja ti dâ vetar u leđa određenim vaspitanjem i očekivanjima. Ili možda baš onim što od tebe ne očekuje.

Iz opisa oca koji se snalazi da joj nađe i presnimava na kasete sve ono što je želela kao mala da sluša, ističe se slika oca koji je tu da podrži svoje dete i ne meša se u ono što će ono biti kada poraste. Dar roditelja koji razumeju da je manje zapravo više.

Scenski nastup njen tata razume, te nikada nije morala da objašnjava svoj performans. ,,Takva podrška je fenomenalna, jer onda ne gubiš vreme da objašnjavaš. Tako nisam morala da razmišljam šta će oni reći dok repujem Svi bi da me karaju, a ja bih da me ti maziš. Autocenzura postoji, ali za neke druge stvari.”

Samokritika je sve

U eri gde se prave biznis planovi, ankete, gde se tržište preispituje kako bi se poslovne odluke pravile ,,pametnije”, pa čak i među umetnicima, jer treba uspeti i zaraditi, ići sa minimalno rizika u nešto novo, Ivana Rašić je oduvek radila iz stomaka. Po osećaju.

Kada razgovaramo o njenim pesmama, samokritika i sposobnost dublje refleksije su sveprisutni. ,,Pisanje pesama je bilo megalomanski, svako slovce je bilo sudbinsko”, priča o tome na koji način je stvarala na svojim počecima. ,,Album je bio moj hir. Tako ozbiljni muzičari ne rade. Ali meni to niko nije rekao.” Da li zbog samopouzdanja o kom ćemo mnogo razgovarati ili zbog nekog prkosa, Rašićeva je svojeglavo hrlila ka pravljenju što više pesama. Učila je kroz sopstveno iskustvo, spotičući se i učeći na greškama.

Danas ni malo nije tamo gde je bila, pre nekoliko godina je zastala da razmisli i promisli kako može i treba drugačije. Otišla je nekoliko koraka unazad, da bi zapravo nastavila napred. Sajsi MC, Ivana, kraljica srpskog repa, pruža nam važne životne lekcije, jedne od kojih su da svoje snove treba pratiti, jer se oni, čudnog li čuda, i ostvaruju. A ono što posebno treba ceniti kod nje su strpljenje i zaljubljenost u sam proces. Jer, da se razumemo, da nije bilo ni jednog ni drugog, mi danas ne bismo slušali ni Punani ni Meni se ne udaje, ni Nadrkano hodanje, kao ni mnoge druge hitove. Ona je žena koju su vozili trenutak smišljanja pesme, inspiracija, bitovanje, penjanje na scenu. Ona je žena koja je bila žedna i znala da se dâ publici, koja je onda znala da joj uzvrati.

Ne potcenjivati publiku

Kao glas jedne nesnađene skupine, kako ona sama kaže, Sajsi MC je danas više nego ponosna na svoju publiku koju je godinama gradila.

,,Ja sam bila previše pogubljena kao tinejdžerka, nesnađena. Meni je scena lečila traume iz detinjstva. Ja govorim o vrlo jakim i konkretnim emocijama. I osećam da moja publika to oseća i da se sa tim identifikuje. Jer ja ne znam kako drugačije da objasnim njenu šarenolikost. Mi smo povezani na metafizičkom nivou. Od pank, do emo i fensi klinaca, pa sve do doktora nauka i starijih ljudi, moja publika je raznih godina. I nemoguće je da nemamo ni jednu zajedničku crtu.”

Tu je ta neuklopljenost koja nas spaja.

Sajsi MC je svesna svog uticaja. Dokaz za to je pretraživanje na internetu reči, pojmova ili osoba koji nađu mesto u njenim pesmama. Primer? Ivana Rašić je pisala diplomski rad o Petri Keli, koju je zatim i ubacila u pesmu i videla je da su ljudi istraživali ko je ona bila. ,,Obraća se pažnja na detalje. Biće uvek ljudi koji će tražiti, posebno oni koji imaju afiniteta prema društvenim naukama, fenomenima, pojavama.” Poučena ovim, ona se trudi da nešto važno ,,proturi”. Priznaje svoju manipulaciju, ali i dodaje da nikada ne treba potcenjivati publiku.

Ko je Sajsi?

,,Nova zgrada krene da se gradi i mene remeti. Iz fazona sam, ajde nemojte dok sam ja živa,” Sajsi priznaje da ne voli promene. ,,Jer ja sam rob rutine. Da bih bilo šta uradila, moram da imam navike.” A onda vidite građenje likova i sve transformacije u spotovima, na televizijama, intervjuima i na sceni i nije vam jasno gde je ona Ivana Rašić koja se klanja svojim rutinama i ritualima.

Razumevanje i prihvatanje svih tih nijansi, kontradiktornosti, suprotnosti u jednoj ličnosti, dovodi nas do prihvatanja Ivane i Sajsi. To je ono čemu nas ona uči na vrlo suptilan i podsvestan način. Da je sa kategorijama lakše, ali stavljanje u kutije ograničava, ne daje potpunu sliku, uskraćuje veliki deo nekoga ili nečega.

Javne ličnosti mogu da odluče da budu nešto u očima publike, ali publika može to da primi i prihvati na neki drugačiji način. Tada zapravo oni postaju taj odraz koji je publika preoblikovala. Na poznatim ličnostima je onda da se prilagode. Ili ne. Da li je publika ta koja je od Ivane Rašić napravila personu Sajsi MC ili je pak Rašićeva ta koja se svesno na to odlučila? Izgleda kao da je tu došlo do nekog spontanog stapanja i preklapanja, bez zapravo jasne odrednice gde počinje prva, a završava se druga.

Alter ego nastaje jer je ljudima potreban oklop koji ih u isto vreme štiti i daje im moć da prezentuju ono što žele.

komentariše Rašićeva.

,,Neće te ljudi isto doživeti u zavisnosti od toga kako se predstaviš. Ja verujem da me ljudi neće isto videti kada kažem da sam lezbijka i feministkinja u nekoj pesmi ako imam ovakav ili onakav kostim i šminku.”

To je manipulacija na koju ja pristajem zarad višeg cilja.

,,Ja sam svesna koji će to efekat da izazove, pa u službi pesme uradim tako nešto. Ne zato što volim da dragujem i da se kostimiram, već jer je percepcija ljudi drugačija prema tebi i tvojoj umetnosti.”

Zato Ivana Rašić ne definiše sebe otvoreno, crno-belo, niti pokušava da se stavi u neku fioku ili kategoriju. ,,Da, postoji taj neki lik Sajsi MC, ali ona jeste sve to. I baksuz i teška i komplikovana, nadrkana, hiperseksualnizovana, ali onda daje i sebi da bude aseksualna.” Ivana ili Sajsi?

Kome pripada njena seksualnost?

Na pitanje kako se osećaš u sopstvenom telu, ona kaže: ,,Ja volim sebe.” I ta rečenica me zapljusne. Kao neka svežina, ova izjava me obuzima i shvatam da na prste jedne ruke mogu da nabrojim koliko sam puta čula tako iskreno da neko kaže da voli sebe. Jer smo učene da treba da budemo pristojne i skromne, a u to se ne uklapa slika devojke ili žene koja otvorena sebe voli. Zašto su ženska pristojnost i ljubav prema sebi uzeti kao neke suprotnosti?

,,Ja sam seksualno biće, ne cenzurišem moju seksualnost, u potpunosti sam je preuzela. Ona je samo moja. Ne promišljam je i ne razmišljam da je obuzdam, jer su svakako i moje pesme takve.”

Na početku karijere joj se oduzimalo pravo na izražavanje što je ona bila seksualnija. ,,Kad god sam prešla granicu fine devojčice i govorila o seksu slobodno, umanjivao se moj moral, moja pojava i moje autorstvo. Onda sam i vrlo svesno, u radu sa Vurdeljom pravljenje uloga popela na jedan viši nivo, gde više nije bilo povratka.”

Međutim, jedno pitanje se nužno nameće: da li je šira javnost spremna da prihvati jednu ženu, koja se diči svojom otvorenom seksualnošću, odvažnošću, istrajnošću, istupanjem? Ili pak mora da kreira neko biće, zavije sva ta odstupanja od normi u veo umetnosti i performansa, kako bi tome dala pravo da postoji?

Seksualno nasilje kao deo folklora

Ivana i ja pripadamo nekim starijim generacijama, onim koji su rasli uz to da je seksualno nasilje neminovnost, deo naše svakodnevice, nešto normalno. I mnoge smo brojne šeme i obrasce osvestile tek u kasnijim 20 godinama. Ali, ne mogu da ne primetim, da nam je zajednička jedna crta. Sve smo bile buntovnice, ili barem karakterisane kao takve. To je ono što otkrivam i kod Ivane.

Međutim, da li je legitimno reći da je buntovnica jedna devojčica koja jednostavno oseća neku vrstu nepravde prema sebi i na to ne ćuti? Da li je preterivanje okarakterisati jednu mladu osobu kao buntovnicu i pri tom toj reči dati negativnu konotaciju, onda kada ona jednostavno zna šta želi?

Zbog profesionalne deformacije i neizrecive ljubavi prema rečima, kucam reč buntovnik u pretraživaču i nailazim na objašnjenje: Nepoštovalac datog autoriteta.

A još kada ovu imenicu stavimo u ženski rod, ona dobija još negativniju konotaciju. E pa, iste te buntovnice su progovorile. I zapravo je ispalo da su apsolutno bile u pravu, da autoritet nije uvek nužno ono što slepo treba da se poštuje. Jer autoritet zna da nanese veliko i nepovratno zlo. Jer smo mušku ,,veliku” figuru poistovetili sa apsolutnom istinom.

Kako se stvari u velikoj meri menjaju, potrebno je raditi na obrazovanju devojčica, žena, dečaka i muškaraca, objasniti šta je to pristanak. Zato me je interesovalo kako Sajsi MC definiše i gleda na pristanak.

Nećete ubiti ljubav i romantiku ako pristanak definišete lepo odmah na početku.

,,U folkloru ovog naroda je grljenje tuđe dece, pipanje i to je nešto što mora da prestane, jer ti vidiš da se deca ne osećaju prijatno. I samim tim decu navikavaš da je to normalno, a to može da se zloupotrebi.” kaže ona. ,,Hajde da zamislimo da svaki čovek ima neku auru od nekih pola metara i jednostavno bez eksplicitnog pristanka ne treba zadirati u tu auru. Prevencija mora da postoji zato što se nejednaki položaji između pojedinaca zloupotrebljavaju pod maskom običajnog prava.”

Ako si šef, nemoj radnicu da tapkaš po ramenu pod izgovorom da joj daješ odobravanje za nešto.

Sajsi MC ili Ivana Rašić?

Ta Ivana koju vidimo, ona koja se izvuče iz Sajsi MC, nudi nam sliku obrazovane žene pune različitih interesovanja. Ivana nije Sajsi samo kada je na sceni. Ivana je Sajsi, a Sajsi je Ivana, a na nama je da kroz ovu sliku prihvatimo da žena može da bude mnogo toga u isto vreme.

Njena tvrdoglavost, upornost i sigurnost, iznedrile su pesme koje rado slušamo. A taj put, takav spor kakav je bio njen, na kraju dana je njen i samo njen. I nije njen put bio popločan jednostavno slepim verovanjem u sebe, ne, to bi bilo prelako reći, jer Rašićeva itekako ima kapacitet, sposobnost za introspekciju i volju da pogleda iza sebe i kaže gde je pogrešila.

I dok sa svog telefona slušam dug razgovor sa Ivanom koji je prečesto odlazio u digresije nemoguće za prepričati, a kamoli staviti na papir, otvaram Instagram i vidim na profilu Sajsi MC najavu za ponovni izlazak njenog albuma Daleko je Dizni. I taj cover govori više od hiljadu reči. Ivana i Sajsi, maska koja se skida, svemir koji čuva neki nemir. Ivana Rašić i njen tim se iznova igraju psihologije i ostavljaju publici da sama razluči kako će na Rašićevu gledati. Hoće li joj dopustiti da bude osoba sa više lica?