Korona nam je u velikoj meri promenila život. I na mnoge smo se već navikli, a na neke nećemo nikada. Nekad pomislim da je možda to i iz nekog inata. Ali kako je bilo na samom početku…? Kako je bilo onda kada nismo znali baš kako će sve da se odvija.
Zakazano obraćanje Emanuela Makrona
Nervozna sam. Otac nacije, predsednik još jedne u nizu zemalja koje su me velikodušno usvojile, drži govor večeras. Građani i građanke u potpunoj neveri. Kada on priča, znači da je nešto ozbiljno. On ne izlazi pred kamere tek tako. Njegovo pojavljivanje se unapred najavljuje i iščekuje. Od njega se strahuje, ono nešto znači. Francuzi i Francuskinje u pripravnosti, da vide treba li još jednom kralju glavu odseći.
A dan traje kao godina.
Uzmem radim jedno, ne ide. Vratim se pisanju članka, i dalje ne ide. Puštam tutorijal za pravljenje videa, ne slušam. Uključim Netflix. Nema ništa. Vrtim se u krug. Uzimam započeti roman. Pozivam Lanu Bastašić i njeno remek delo Uhvati zeca da mi prave društvo u ovom besomučnom traženju nečega što će mi držati pažnju. Uvlači me u svoje redove kao ljubavnik koji ne želi da se poljupci prekinu da ne bi vreme nastavilo da teče.
Gutam je. I onda shvatam. Završiću je. Ne, ne! Ne želim da je završim! Želim da traje kao tihi poljupci u haustoru nekog mračnog grada. Još dugo. Ostavljam Zeca. Ali Biljana, kupila si još 10 knjiga koje si već dugo želela da pročitaš. Zbog tih knjiga si morala ajvar da ostaviš na aerodromu, mami u torbu! Kaže vaga: kofer pretežak. Kofer pun uspomena, nadanja, poklona. Knjiga. A pola od njih si mogla i na nekom drugom jeziku. Ali ne, umorili su te ti svi silni jezici i pređena kilometraža. Ti bi da staneš. Da se zaustaviš. Da čitaš na maternjem. A sveže napravljeni ajvar biće pojeden u otadžbini, tu gde mu je i mesto, tu gde su dani potrošeni na njegovo pravljenje, a gde paprika miriše na smederevsku jesen.
U 20 časova predsednik nacije priča. U 20 časova će svi građani i građanke biti prilepljeni za TV ekrane.
U glavi mi je haos.
Gledam šta se danas dešava u Poljskoj. Nemam koncentraciju. One hoće da abortiraju svoju vladu, a ja ovaj virus. Hoću da nas pusti da živimo, da dišemo. A on baš dah napada.
Čekanje
Ceo dan sam kao u čekaonici. Čekam to obraćanje, a do njega ima… Kao devedesetih kod državnog zubara kada nije bilo zakazivanja, pa odeš i čekaš satima, ne znajući kada ćeš doći na red. Imam makar balet, to će mi prekratiti vreme.
Odlazim užurbano. Uspevam da kasnim, iako ceo dan sedim i čekam. Ulazim u salu i ne prepoznajem nikoga. Ne razumem. Profesorka me gleda, gledam ja nju, i onda ona shvati! Pa Biljana ovo nije tvoja grupa! Pa vidim i ja da nije, ali ti jesi, a jeste i sala. A gde je onda? Ona je u budućnosti, ona je za sat vremena. Uspevam da u iščekivanju određivanja naše bliske sudbine omašim vreme časa. Hoću da ubrzam vreme, da 20 časova dođe što pre, ali vreme se ne dâ kontrolisati, kao deka sa štapom, ide ponosno, odmereno i sporo. Presporo za ovaj trenutak. Ajde deko, požuri! Al deka brže ne može.
Sada sam i bukvalno u čekaonici. Vizualizujem šta će Manu reći. Tepamo mu tako. Kažu vizuelizacija pomaže, posebno kad se mesec puni. Znači, trenutak je. A možda je ipak trebalo to dok je mesec bio mlađi.
Na kraju časa kaže profesorka da će se časovi nastaviti online ukoliko budemo opet pod ključem. Molim? Izvinite, a gde piruetu da pravim? Ne loži se, Biljana, tek si počela, ne spremaš se za operu u Parizu.
Konačno došlo vreme
Sedam pred televizor. Hoću u njega da uđem. U glavi mi odzvanjaju glasovi roditelja: ,,Odmakni se od televizora, oslepećeš!” Proročanstvo se ispunilo, naočare nosim. Manu počinje svečano sa: ,,Francuzi i Francuskinje”. Dobro je, možda će ova Srpkinja ipak moći na vazduh. Kaže gore je nego što su najveći pesimističke prognoze predvidele da će biti. Kaže, hteli su da svi naučimo da živimo sa virusom. Pod maskama, bez poljubaca i na distanci. Kaže, nismo poštovali. Ali samo kaže, ne grdi. Razume otac da Francuzi i Francuskinje vole njihov biz, da im je teško da se ne poljube. A meni laknulo sa zabranom poljupca. U Monpeljeu svakog svaki put po tri puta poljubiš. Kad stigneš i kad odlaziš. Kao da svaki dan slavu slaviš. Manu se malo i pravda, jer kaže da je Francuska ipak na istom stadijumu kao i Irska, Holandija koje su se ranije zatvorile. Politički protivnici mu budno prate svaki korak, spremni da napadnu. Eeee, lako je u ovako teškoj situaciji osuđivati i hvatati greške. Svi smo postali stručnjaci, virusolozi, svi znamo šta je najbolje. Kaže, Manu, polovinom novembra neće više biti mesta u bolnicama. Sreća, pa ne pominje groblja. Navodi sve do sada dovedene mere, ali ne ide. Jedino efikasno je bilo ostati zaključan. Ali, ovoga puta će ljudi moći da idu na posao, škole će ostati otvorene, starački domovi će moći da budu posećeni.
I sve je meni jasno, Manu. Racionalno, jasno je meni da moramo da se čuvamo i da čuvamo druge. Ali anksioznost kuca na vrata.
Granice sa drugim državama Evropske Unije ostaju otvorene, dok se one van nje zatvaraju. Embargo. Zatvaraju granice za virus koji za iste ne zna. Ali kaže, biće više kontrole na granicama, niko ko je zaražen neće moći da uđe.
Ekonomija ne sme da stane, svi moraju da rade. Šalteri će biti otvoreni. A koju opciju da čekiram, Manu, kad te opcije na odobrenju za izlazak nema? Odlazak kod doktora, odlazak u kupovinu, odlazak u posetu starima i šetnja. Hoću li moći jedno pismo da pošaljem, Manu? Sad mi se baš nešto pripisalo.
Barovi i restorani moraju da se zatvore. Kaže on da će novčane pomoći biti. Da, ali koliko je samo njih već stavilo ključ u vrata, i pre ove nove odluke! Centar grada sa žutim prslucima i suzavcima, pa onda korona. Nije vreme malih biznisa.
Podseća da uspeh ove ponovljene borbe zavisi samo od nas. Od pojedinačne i kolektivne odgovornosti. Déjà vu. Ali poštovaće demokratiju, nastavlja predsednik. Da suzbijemo, da onda možemo da slavimo Božić. I da čekamo vakcinu, najavljenu za sledeće leto. Kaže to Emanuel Makron, kao da čekamo dobitak na lutriji kome se svi nadaju. Već vidim kako protivnici vakcine pene. Poziva na zajedništvo, na solidarnost, ujedinjenje. I kaže Manu da je malo generacija imalo ovoliko dešavanja odjednom: epidemiju, terorizam, ekonomsku i socijalnu krizu. Eeee, Manu, sad sam se zbunila. Kome si se tačno ovim obratio? Sad nekako i mislim da si uključio sve građane i građanke ove lepe zemlje u svoj diskurs.
Pa dodaje:
I ode.
Čekam da mi govor legne i da se slegne. Gasim televizor. Sad će se samo nastaviti buka sa šljaštećeg ekrana, brižljivo paljenog…. nikad.
Mirna sam. Neobično mirna. Manu mi je lepo objasnio da je važno da se čuvam i da je situacija alarmantna, te se dâ zabrinuti i sedeti kod kuće. Moram da priznam da mi se nije svidelo obraćanje sa Francuzi i Francuskinje, jer to nisam. A građana i građanki je mnogo ove zemlje koji državljani iste nisu. Biljana cepidlačiš. Granice me i dalje bune, taj ionako apstraktan pojam, još jedna u nizu čudnih i ludih zamisli ljudskog roda. Pa dobro. Čuvaćemo se. Hajde, ostaćemo kod kuće. Bićemo poslušni.
Sutradan, hoću dah da nađem
Ustajem i pripremam dan. Svi planovi su se promenili. Uhvatiti poslednji trenutak apsolutne slobode. Ići u centar grada. Ostati u njemu ceo dan. Fotografisati i snimati. Videti prijatelje. Disati.
I onda vesti. Mrtvi u Nici. Napad u Avinjonu, napadi u Saudijskoj Arabiji. Hej, pa Manu pričao o demokratiji! Šta se dešava?! Ljudski um, za koji mislimo da je toliko razvijen, pomahnitao. Misli samo crno i belo. Nikako drugačije ne može, pa hajmo onda u krvničke osvete! Posle trenutka prividne smirenosti, kreće opet anksioznost. Šta se, zaboga, dešava!? 2020ta godino, šta ti je?! Urazumi se, da si dodirljiva, sad bih te protresla!
U gradu žamor. Svako je izašao po svoju dozu slobodnog daha, pod maskama, razume se, ali bolje i tako nego nikako. Valja uživati u čaši vina na terasi uskoro zatvorenog omiljenog kafića. Po barovima nema više mesta. Traži se stolica više. Sve je rezervisano, prepuno, kao da je najlepši dan leta, svi su na ulicama. Eto tako. A od sutra zatvaranje. Razmišljam šta mi treba. One čizme koje merkam u Dc Martins-u? Gde ćeš ih obuti, Biljana? Ako cele zime ostanemo zatvoreni, čemu čizme, čemu mantil! Treba mi pain au chocolat. Nije da ga više neće biti, ali neće baš iz te pekare iz centra grada koja mi je na više od jednog kilometra. Tu je najbolji. Nalazim se sa prijateljima, insistiramo na nalaženju mesta u nekoj od prepunih bašti. Hvata nas panika na pomisao na ulazak u kafić.
Vraćam se užurbana, treba biti kod kuće pre 9 uveče, policijski je čas. Umorna, jer se ne sećam kad sam poslednji put od jutra do mraka bila na ulici. Puštam seriju i nije mi jasno zašto protagonisti ne nose maske. Kasno je, haluciniram, odlazim u krevet u iščekivanju novog dana koji će doneti nešto već viđeno.
Članak o fakultetu medicine u Monpeljeu i prvoj ženi koja je studirala medicinu, pročitajte ovde.
No Comments