fbpx
Menu
Srpski

Šta bih volela da sam znala pre odlaska u SAD

Prvi put sam otišla da živim u inostranstvo kada sam imala 18 godina. Prvi put sela u avion da, ni manje, ni više, preletim okean. Bila sam svašta u isto vreme – preplašena, presrećna, uzbuđena, zabrinuta. Mislila sam da znam šta mogu da očekujem, kada me je vetar realnosti zapuhnuo i pokazao da stvari vrlo često nisu onakve kako izgledaju. Ili kakve mi očekujemo da će biti.

Te 2005. godine u Srbiji je bilo mnogo predrasuda oko toga kako može da se ode, ali i ostane u SAD-u. Kružile su priče o punim stipendijama, o vrlo lakom školstvu, o jednoj zemlji koja te čeka otvorenih ruku, a gde ljudi i nisu najpametniji na svetu. Da li vam je ovo poznato?

da li je lao studirati u americium

Halo zapade!

Oduvek me je zbunjivala naša, rekla bih, balkanska, kontradiktornost prema zapadnim zemljama, a tu ću uključiti i SAD. S jedne strane, želja da odemo u te uređene zemlje, a s druge, omalovažavanje brojnih stvari, pa i građana istih. SAD je za mene bilo prvo lupanje glave o zid i shvatanje koliko sam predrasuda imala, ali i koliko je na nama da te predrasude uvidimo, a zatim i promenimo.

Mnogi su pričali o brojnim punim stipendijama i kako je lako ostati. Imala sam utisak da je bilo dovoljno hteti.

U mom rodnom gradu postoji veslački klub i brojni su oni koji su dobili stipendije za studiranje u SAD-u. I uvek se pričalo o punim stipendijama. Na to sam i ja išla, spremna da osvojim svet, verujući da tamo samo na mene čekaju. Možda te stipendije i postoje… Ali znajte da mnogi ne govore istinu. Tek kada sam počela da se prijavljujem na fakultete, videla sam koliko visoko obrazovnih ustanova zapravo ne daje nikakvu stipendiju ili samo delimičnu. Naravno, tu su drugi fondovi, ali tu se već borite sa studentima iz celog sveta, a konkurencija je ljuta.

Realnost mi je vrlo brzo pokazala da stvari nisu uopšte tako jednostavno. Kako bih dobila neku stipendiju, morala sam da se borim, da pišem motivaciona pisma, da pretražujem fakultete, kojih je mnogo, da pravim portfolio za upis na iste, da spremam testove SAT (obavezni testovi za upis fakulteta) i TOEFL, da budem u najboljim grupama u školi (takozvani honors classes), da radim domaće zadatke svakog dana. A pored toga, naravno, i da se prilagodim novoj kulturi, jeziku, da se naviknem na to da budem u školi od 7 ujutru do 4 popodne, da budem na dodatnim sekcijama, jer je važno za CV, da imam kakav-takav društveni život.

I da se sve vreme pitam zašto dan ne traje 50 sati.

Ono što ti ne kažu je da je dovoljno da ručak negde ne bude u isto vreme u odnosu na ono na šta si ti navikao, pa se mnoge stvari promene.

I bude ti teško. Ali ne daješ sebi legitimitet niti pravo da se buniš, jer, eto, koliko je njih uspelo, šta ima ti sada da se žališ! Imaš 18 godina i misliš da to tako treba.

kako studirati u sad

Ko to kaže, ko to laže

Nakon povratka i slušanja iskustava drugih studenata, shvatila sam da ljudi jednostavno ne govore istinu. Evo konkretna dva primera. Nakon Amerike, kada sam se vratila za Srbiju, upoznala sam jednog dečka koji je u isto vreme, na istom programu bio u SAD-u kao i ja. O Amerikancima je pričao i dalje kako su glupi i kako mu je škola bila prelaka. Meni je to već tada bila velika uvreda, jer su ti Amerikanci bili deo mog života godinu dana, sa njima sam živela, sa njima išla u školu, u bioskop, čuvala njihovu decu. Više se nisam usuđivala da tako nešto i pomislim, a kamoli naglas kažem.

Elem, počela sam da se interesujem za predmete koje je uzeo u školi, jer se na tome uvek najbolje vidi kakve je ciljeve ta osoba imala tim odlaskom. Jer pazite sad ovo. Vi možete da odaberete u školi predmete koje hoćete. Da li ćete da se maltretirate i uzmete najteže, jer vam stipendije za fakultet i upisi na iste od toga zavise ili ćete da odaberete najlakše, jer ste tu došli da naučite jezik i zabavite se, na vama je. Ali onda morate toga da budete svesni, kao i diskursa koji ćete zatim imati.

Matematika koju sam ja bila odabrala bila je ekvivalentna matematici koju na prvoj godini FON-a uče studenti kod nas. Meni sa društvenog smera u gimnaziji nije ni malo bilo lako. Čak šta više, mučila sam se. Taj momak je odabrao matematiku za prvu godinu gimnazije, bio je iz bogate porodice i otišao je u Ameriku iz gušta, što bi se reklo. Naravno da nam iskustva nisu bila jednaka. Čak šta više, u mnogome su bile sušta suprotnost!

Koliko ste vi zapravo otvoreni prema nečemu novom i koliko ste voljni i željni da se menjate, sazrevate, učite? Da li ste otišli tamo negde jer ste želeli ili su vas roditelji ubedili, možda čak i naterali? Da li vam je jezik bio problem? Jer, često je sramota reći da ne govorimo dobro engleski, jer se baš suprotno od nas očekuje. I ne, ne nipodaštavam ja ciljeve ovog momka, oni su legitimni, kao što su bili i moji. Ali ono što hoću da kažem je da ne možemo da upoređujemo neuporedivo, te u skladu sa tim moramo da pazimo šta pričamo.

stipendija u americi

Stipendija od prodate njive

Kada sam živela u Španiji, radila sam neko vreme u jednom kafiću u centru Madrida. Vlasnica je bila Španjolka meksičkog porekla, udata za Srbina, te su tu su često dolazili razni Srbi. Jednom sam tu pričala sa majkom jedne naše studentkinje u Madridu, koja mi je rekla da je njena ćerka dobila punu stipendiju. Znajući da to što ona opisuje ne postoji, počela sam da postavljam malo dublja pitanja i razgovor sa njom je duže trajao. Kada je stekla poverenje u mene, rekla mi da su oni zapravo sve platili i da se radilo o hiljadama evra.

Kao da je kod nas sramota imati. Jer se odmah postavlja pitanje odakle ti, sumnjiv postaneš svima. Kako su devedesete ostavile dubok trag u našim podsvestima, novac se neretko percipira kao nešto prljavo, u vezi sa korupcijom, kriminalom, krađom. A ljudi prodaju njive i porodična nasledstva u cilju da im dete, kako oni misle, ima bolju i svetliju budućnost. I to je legitimno. Ali se takve stvari ćute. Ma kakvi ćute! Laže se o nekakvim stipendijama.

E sad, razgovor u Španiji je bio 2010. godine. Srbija ima mnogo veći standard danas nego što je imala tada ili pak 2005. godine kada sam išla za SAD. Ima mnogo više ljudi sa velikim platama koji svojoj deci mogu da obezbede školovanje u inostranstvu. I to je super. I ima onih koji uspeju da nađu žiranta, pa uzmu zajam, kao što je meni bio plan i onda tako ostanu. I to je super, ali hajde da ne pričamo o tome kako je lako, jer time najpre sebi samima ne dozvoljavamo da priznamo da nam je teško i da pronađemo utehu koja nam je, u tim situacijama, itekako potrebna.

život u inostranstvu

Da li sam ipak mogla da ostanem?

E sada, i što se kaže da ne grešim dušu, imala sam priliku da ostanem u Americi, na fakultetu koji nije bio dobro kotiran, da pristanem na to da uzmem status izbeglice i da se ne vratim za Srbiju narednih 5 godina. Nisam htela da ostanem baš po svaku cenu.

Nakon 184698264738 prijava (subjektivni osećaj broja prijava za stipendije i fakultete), uspela sam da dobijem punu stipendiju za studije, 20 000$ dolara godišnje uz održavanje određenog proseka, ali mi je trebalo dodatnih 7000$ da pokažem u ambasadi da imam za godinu dana smeštaja i hrane. Jedno objašnjenje radi potpunog razumevanja tadašnjeg konteksta. Tada je tih 7000$ bilo kao danas 50 000$. Ne preterujem. Zaista je bilo nezamislivo, na primer, pozajmiti. Kako su pregovori sa žirantom propali, na kraju sam ostala u Srbiji.

E sad, ovim ne želim bilo koga da zastrašim i pokažem kako eto ne može se tamo negde ostati. Daleko od toga! Ima mnogo i do upornosti, snalažljivosti, sreće, ljudi na koje naletiš. Ne da ja nisam imala sve to, ali kao da se na kraju nisu sve kockice posložile. Ali ipak, iskustvo kroz koje sam ja prošla nisam čula ni od koga. Ili možda od jedne osobe, ali pošto svi drugi pričaju drugačije, gotovo da joj nisam poverovala. A značilo bi mi da jesam.

A o pritiscima da i ne govorimo!

Sve ovo je problematično i zato što čitavo društvo stavlja određena očekivanja na vas. Vratite se, imate 19 godina, nemate pojma šta želite od života, a onda vas uporno pitaju: ,,Pa kako nisi uspela da ostaneš?”, ,,Pa ti si luda što si se vratila!”, ,,Pa zar nisi uspela nešto da nađeš?”, ,,Moj bratić eno ga radi, super se snašao.” Drago mi je zbog tvog bratića, za koga su roditelji digli kredit, a kriju.

I znate šta još? U vašem odlasku se vidi neko spasenje za čitavo pleme. A to pleme zna da bude breme. Pa nije određeni političar tek tako izmislio dolare od tetke iz Kanade! To je diskurs koji prolazi, jer se to od tetaka i očekuje.

 

I mnogi odu i imaju neko iskustvo koje cene univerzalnim. Svakako ima univerzalnih osećaja i osećanja, ali je svako iskustvo, iako naizgled slično, vrlo jedinstveno. Zato se potrudite da postavite dobra pitanja kada se nađete sa nekim ko je putovao i živeo u inostranstvu. Ona koja idu izvan onog standardnog: ,,Kako je tamo?”, a da pri tom očekujete uvek isti odgovor. Posebno onda kada i vas interesuje da se pridružite toj hordi ljudi i budete njihov deo. Pokušajte da pažljivo slušate i umesto da tražite sličnosti sa onim što već mislite da znate, da vidite šta je to jedinstveno životnom iskustvu baš te osobe. Jer, nikad se ne zna na koji način nečija priča može baš na vas da utiče i kako da promeni tok vašeg razmišljanja, a zatim i donošenja odluka.

No Comments

    Leave a Reply