fbpx
Menu
feminizam
Feminizam

Šefica, feministkinja u slobodno vreme

Na prvi septembar sam uvek gledala kao na početak nove godine. 31. decembar mi nikad nije značio nešto mnogo. Prave početke sam dočekivala za školsku novu godinu. Tako ove, septembarske nove 2021. godine razmišljam o tome kako je upravo sada deset godina od kad sam počela da radim. Na desetogodišnjicu od tog poziva koji će me uvesti u svet odraslih i pružiti mi šansu da zarađujem i pre završenog fakulteta, razmišljam o svakom od tih poslova koje sam imala do danas.

I dolazim do jedne spoznaje. Uvek sam radila sa ženama. Nikada nisam imala šefa muškarca. Da, direktor jedne škole je bio muškarac, ali sa njim sam imala vrlo slab kontakt i nije mi on bio direktni nadređeni.

Hjuston, imamo problem

Sve ove misli su dodatno podstaknute time što sam se skoro razočarala u dve ženske osobe, kojima sam mnogo verovala i kojima sam pridala mnogo značaja.
Možda previše.
Dve nadređene. Dve šefice.

šta je rodna ravnopravnost

Jer, evo u čemu je stvar. Kao osoba koja je odrasla u domaćinstvu sa jakom ženskom rukom, uvek na društvenim smerovima, filozofskom fakultetu, uvek sam pretežno bila okružena ženama. I smetalo mi je kada su ljudi, i posebno druge žene, govorile kako je žensko društvo toksično, kako je bolje družiti se sa muškarcima. Uvek sam se pitala s kim se one druže i zašto ne potraže bolje drugarice. Moji uzori, silom životnih okolnosti, upravo su uvek bile žene.

Nakon ove prve spoznaje, odmah je došla i druga. Da postoji obrazac koji me je pokretao i u isto vreme kočio.

Intervju za posao, ja sa ženskom osobom koja će mi postati nadređena. Sve ide lepo, a onda mi ona kaže da firma (čitaj škola) nema dovoljno novca, da su u škripcu, provuče krizu, teška vremena. Ali, onako, slučajno i usput. Baš u toku razgovora, na nekom drugom intervjuu, eto, kao slučajno, zazvoni telefon i osoba baš hitno mora da se javi, jer je banka i radi se o velikom zajmu. Onom koji će da ih zaduži. Istom onom zajmu koji je možda i nepostojeći, a i da jeste, nije na meni da o njemu razmišljam tu, tada, na tom intervjuu za posao.

radna prava

Ali ja se sekiram. Jer imam dvadeset i nešto i ne znam za bolje. Jer te žene gledam kao superiorne, uzore i u trenutku žalim njihovu finansijsku situaciju, o kojoj ne znam, apsolutno, ništa. Jer one žele da rastu, da od te firme naprave nešto odlično, pa hej, zašto ne biti u službi nečega što će biti veliko!

Ono što ne vidim je manipulacija. Tiha, zavrnuta. Nedovoljno iskustvo i stres čine da ne umem da čitam između redova na nečemu tako važnom kao što je intervju za posao. A one u meni očigledno vide tog nekog ko je otvoren za tu vrstu manipulacije. Jer, za ovakve plesove potrebno je dvoje.

Hoćeš da volontiraš?

Na dva intervjua za posao na koja sam otišla (a nisam ih imala zilion u životu), ponuđeno mi je da volontiram. One probaju, pa ko se upeca. Na prvom, rekla sam odmah da sam došla na oglas za posao i da meni upravo to treba, te da nisam u situaciji da radim bez novčane naknade. Žena mi je bez pardona rekla da ona para nema. Pomislila sam, zašto je onda davala oglas i zašto troši moje vreme. Posao mi je ponuđen, ali, sumnjalo se u mene, te je trebalo da prođem kroz praksu, koja je naravno bila vrlo malo plaćena. Nisam imala lucidnost da se zapitam zašto mi je ponuđen posao, ako se u moje sposobnosti sumnja. U tom trenutku, nisam imala drugu opciju, pristala sam.

Nekoliko godina kasnije, opet intervju, vrlo brzo mi je rečeno da treba da mi bude čast što ću tu da radim, jer je mesto poznato i svi koji su tu, to rade sa zadovoljstvom. Spomenuto je da mnogi hrle da tu volontiraju i da otvoreno kažu da ih ne treba platiti za povremeni posao koji tu obavljaju, ali, eto, mene će ipak platiti, pa treba da budem zadovoljno. Jako malo, ali, hej, super, biće neke novčane naknade! Pristala sam.

Opet intervju. Tri kruga, niko ni u jednom ne spominje novac. Jer firma je super, a meni treba da je čast. Kao da radim iz hobija i da bih punila CV imenima poznatih škola, preduzeća, imenima ljudi koji su u branši na glasu. Kao da je taj rad jednosmerna ulica gde samo ja dobijam, a oni, eto, baš nemaju ništa od toga što tečno govorim pet jezika. Posao, sva sreća, nisam dobila.

Danas, ne mogu a da se ne zapitam, da sam ja muškarac, da li bi mi se ponudilo da volontiram? Da sam muškarac, da li bih prihvatila ponude prakse, kada sam zapravo došla na intervju za posao? Da sam muškarac, da li bih prihvatila tako niske plate?

Da nisam žensko, te šefice nikada ne bi pokušale tako da manipulišu sa mnom. Danas sam u to sigurna.

žena šefica

Vera u šefice

Ljubazne, u početku divne, činilo se da te žene imaju puno znanja koje žele da podele. Jer iz tog razloga sam i pristajala na ne baš sjajne uslove. Početak je, učiću od njih, moći ću da rastem, plata će se vremenom povećati, naivno sam razmišljala.

I nedavno sam ponovo prihvatila tako nešto. Jer sam to doživela kao sjajnu priliku. Kažu mudri da, ako ponoviš jednom grešku, u pitanju je učenje. Ako nastaviš da je ponavljaš, onda je jednostavno glupost. Na meni da razaznam šta je od ova dva u mom slučaju.

Na ovom poslednjem poslu sam gotovo odmah osetila onaj osećaj u stomaku koji nekada rečima ne možemo jasno da definišemo, ali koja je kao lampica koja nam kaže da nešto nije u redu. Možda ne znam uvek šta taj osećaj tačno znači, ali on nikada ne vara.

minimalna plata

Teško je uočiti manipulaciju

Kada ispred sebe imate ženu kojoj se zbog nekih njenih dostignuća divite i koja uporno ponavlja kako je feministkinja i priča o svojim borbama izvan tog posla, još je teže prepoznati manipulacije. Jer, da li si feministkinja ako se boriš radom van svog posla, a s druge strane plaćaš minimalcem svoje radnice? Da li si feministkinja ako s jedne strane daš posao ženi koja nije mogla da ga nađe jer nosi hidžab, ali od nje očekuješ da ostane prekovremeno? Da li si feministkinja ako daš papire za posao osobi koja iz ,,trećeg sveta” dolazi u tvoj fantastični prvi i jedini, a zatim od nje očekuješ da ne ode na pauzu za ručak? Da li si feministkinja ako pripadaš raznim feminističkim udruženjima, a nikakvo znanje ne deliš sa onima koji te prate? Da li si ti zaista feministkinja?

feministkički blog

I da li preterujem kada ovakva nefeministička ponašanja samoproglašenih feministkinja upoređujem sa muškarcima koji vrše seksualno nasilje, a zatim kažu da nisu znali da je to što su uradili bilo upravo nasilje? Žrtve nekad (zapravo retko) imaju kratke suknje, ja sam imala prazan novčanik.

Kao i u svemu, potrebni su integritet i koherentnost. Biti feministkinja nije profesija, gde ti možeš sama da odabereš hoćeš li raditi pola ili puno radno vreme. Pa odabereš kakva ćeš borkinja za rodna prava žena biti u popodnevnim časovima. Ne, ne. Biti feministkinja čini deo nekih unutrašnjih vrednosti sa kojima se živi kao dragstor koji non-stop radi. Nema stajanja.

Od samog početka govorim i verujem u nesavršene feministkinje, one koje su u povoju, koje i dalje uče, jer njima pripadam i ja. Zumeri nekako hrle u rodno ravnopravniji svet sa svojim znanjima šta i kako treba i ne treba, dok se mi, milenijalci još uvek batrgamo, zaglavljeni između novog koje dolazi i onog tradicionalnog sa kojim smo odrastali. U čistilištu, ni tamo, ni ovamo, hodamo po gredi i nismo sigurni hoćemo li pasti.

Staviti ih na stub srama ili im dati još jednu šansu? Rade li one to namerno, pretenciozno, isplanirano? Delaju li sa predoumišljajem ili u nekoj vrsti samoodbrane koje nisu ni one svesne? Jer posledice za jedno isto zlodelo nisu iste kada se uzme u obzir u kom trenutku i na koji način je počinjeno.

feministkinja

Šefica feministkinja ima odgovornost da stavi prst na čelo

I ne želim ja sada da budem ta žena s početka ovog članka koja će da govori o tome kako su žene zle i pokvarene. Ponekad zaboravljamo da i žene imaju osećanja, nagone, da smo odgajane u patrijarhalnom društvu i da kopiramo obrasce koje smo videle, koje smo živele i integrisale.

Većina tih obrazaca dolazi od muškog načina gledanja na stvari, dakle onog patrijarhalnog. Pop kultura nam je više puta pokazala da ako postoji žena na visokoj poziciji, blago njoj, jer je takvo mesto samo jedno i popunjeno je. U Seks i gradu, Miranda je bila jedina partnerka u njenoj advokatskoj firmi. U čuvenom filmu Working girl, glavna junakinja cveta i raste na ušrb druge. Razumeli smo, ako jedna žena ide gore, druga mora dole. Verujemo da je svet crno-beli i da nema dovoljno mesta za sve. Ako su jedni bogati, drugi moraju biti siromašni. Ako je tebi dobro, drugome mora da bude loše. Posebno ako si žena na visokoj poziciji.

Ali, u redu je, sada znamo mnogo bolje, na nama (njima) je da se menjamo, konstantno preispitujemo, otvaramo pozicije i mogućnosti za sve. Opravdanja više nema.

Učim da učim

Danas, ne krivim njih za sve svoje nedaće, za sve što mi se događalo, za sve manipulacije, ne. Za jedan odnos potrebno je dvoje. Ja sam na to pristajala. Jer treba pomoći, treba se naći, biti u funkciji drugih. Jer sam ja dobra devojčica, koja treba da izbegava da kaže ne. A i ako ga kaže, treba da se opravda. Ako vam ponude kolač, treba da uzmete, a ako ne želite, ne sme da se kaže neću, već ne mogu.

ekploatacija na poslu

Bez obzira na njihove dobre i lepe namere u vrtlogu onih drugih, ja sam se osetila povređeno i razočarano. Ali danas, kada se bliži moja nova godina i kada smišljam želje da ih jako poželim tačno u ponoć, vrlo mi je jasna jedna. Da ne budem više deo ovakvih manipulacija i predloga za volontiranja. I shvatam da ovo zapravo i nije želja, nego je odluka koja dolazi iz rada na sebi, poštovanja, shvatanja i prihvatanja da smo svi suštinski jednaki, ma na kojoj poziciji na poslu se nalazili.

No Comments

    Leave a Reply