fbpx
Menu
Srpski

Idemo u inostranstvo? Može!

Oduvek sam odlično poznavala sopstvene razloge za odlazak u inostranstvo. Velika znatiželja, žeđ za učenjem jezika, ali i o drugim kulturama, uvek su mi bili instrumenti za uviđanje toga na koje se sve načine može živeti i, što je najvažnije, kako ja želim da živim. Upoznajući ljude na mojim putešestvijama, uvidela sam koliko mislimo da odlazimo iz istih ili vrlo sličnih razloga, ali koliko su oni zapravo dubinski drugačiji.

Zato sam imala želju da napravim intervju sa nekoliko žena sa Balkana, koje su otišle, svaka u neku drugu zemlju, sa koferima punim radoznalosti, ali i otvorenosti ka nepoznatom.

Jedna Slovenka, jedna Hrvatica i dve Srpkinje su pričale za Klitmit, svaka otišavši na neku svoju stranu sa svojim razlozima. Maja i Olja su otišle sa porodicama, prva Hrvatica, sada u Nemačkoj, a druga Srpkinja, trenutno u Holandiji. Sonja se odlučila da iz Srbije ode za Francusku, dok je Nataša iz rodne Slovenije otišla za Veliku Britaniju. Obe u solo režiji.

Ko su ove odvažne žene?

Sonja Bajić je ilustratorka, kartografkinja, autorka, edukatorka i svakim danom dodaje nove stvari svom opisu. Možda je već i znate i pratite njeno crtanje karata koje daje instant želju za posećivanjem ilustrovanog mesta.

sonja

Maja Marić nam se predstavila kao alternativac u ulozi mame, freelance radijska novinarka u dijaspori. ,,Internet posvuduša s mišljenjem o svemu.” Maju možete pratiti na njenom blogu, YouTube kanalu ili Instagramu.

misusovo

Olivera Vukašinović – Olja je iz svog udobnog amsterdamskog doma kreatorka bloga Pohod na Vetrenjače, ali je isto tako i domaćica, majka dvoje dece, supruga, imigrantkinja, strastvena putnica i čitateljka, doživotna učenica i učiteljica. Možete je pratiti i na Instagram-u ili Facebook-u.

Nataša kaže da ne voli nikako sebe da definiše, a ja bih rekla da je ona žena vrlo zainteresovana za rodnu ravnopravnost, kao i rušenje tabua. Ona je imala dovoljno hrabrosti da ode u inostranstvo radi sticanja dodatnog iskustva i usudila se da tamo i ostane uprkos osudama svoje najbliže okoline.

kako do stipendije u inostranstvu

Interesovalo me je zašto su otišle, kako su se osećale, plaše li se, kako im se odnos sa rodnom zemljom promenio, da li su i kako naučile jezik.

Koliko se unapred odlazak za inostranstvo planira?

90tih godina odrastala sam sa pričama o rođacima u inostranstvu. Tetka u Ljubljani, babe, dede i još neki rođaci u Kanadi, priča o izgubljenoj baba-tetki iz Australije. Slika starijeg brata sa Nijagarinih vodopada okačena na zidu dnevne sobe. Sve je to u glavi devojčice kreiralo bajke i sliku željene budućnosti dok je pod svetlosti sveće za kuhinjskim stolom učila da piše slova u svesci na linije. Kako je to bilo za moje sagovornice?

Zanimljivo je da su Maja i Olja studirale maternje jezike, Maja hrvatski, a Olja srpski i da ni jedna ni druga nisu imale osećaj da će ikada otići. Maja je u svojoj podsvesti ipak kreirala određene predstave o tom životu vani, kako bi rekli Hrvati, jer joj je jedna baka živela u Minhenu. ,,Uvijek mi je taj život izgledao bajkovito sređen, odmjeren i nekako mirno dobar”, kaže ona.

Znatiželja, izlazak iz zone konfora, večito pitanje može li drugačije. Sve je to igralo značajnu ulogu, rekla bih, za sve moje sagovornice.

Zajedničko Olji i Maji je to što su obe otišle sa porodicama i da su čak osnivanje istih bile u neku ruku okidač. Olja objašnjava; ,,Materijalni momenat je igrao malu ulogu, zato što smo u Srbiji i muž i ja radili. On je radio za stranu firmu i zarađivao dosta novca. Za relativno malo veću platu smo prešli u inostranstvo. Sve drugo je bilo mnogo važnije – prilika da se iskusi dostojanstven život vredan čoveka. I da dete ima bolje uslove života.” Za Maju su mito i korupcija u procesu zapošljavanja igrale važnu ulogu pri odluci odlaska.

Sonja je oduvek želela da živi u inostranstvu, da vidi život u nekom drugom sistemu… ,,Taj život mi se činio potpuno ružičastim kao i većini.” dodaje ona. ,,Odluka se desila kao kombinacija znatiželje i dobre prilike.”

Iako nama Slovenija deluje kao obećana zemlja, Nataša je jednako kao i mnogi sa Balkana želela da iskusi život u inostranstvu, posebno zato što nije mogla da se zaposli, ali i kako kaže: ,,I zbog mentaliteta ljudi.”

Da li je teško otići i prilagoditi se?

,,Meni je najviše pomoglo to što smo sami sebi rekli da ništa nije vječno, ništa nije zauvijek. Time smo uklonili onaj grč i strah od ‘neuspjeha’. Tu tragediju ‘odlaska s rodne grude’.” Nije to ništa tako konačno niti strašno – kad smo riješili sami sa sobom da idemo probati, a onda se u svakom trenutku možemo predomisliti, vratiti, otići u drugi grad ili državu, sve je nekako bilo lakše. Sve je tako postalo avantura, a ne presuda.”

I tako smo pristupali svemu. Opušteno i pomalo. Korak po korak.

kaže Maja

Sonja je imala vrlo sličan pristup. ,,Mislim da je svaki od odlazaka: sam, sa porodicom, u paru – različit na svoj način. Ja sam otišla sama i ne mogu da kažem da sam uopšte razmišljala o “prilagođavanju”. Moj život je bio brz i to se dešavalo “u hodu”. Mislim da živimo u najboljem od svetova – povezani smo na tolike načine sa voljenim osobama, avioni su mnogo manje skupi nego ranije, radno vreme i način rada su drugačiji i fleksibilniji u mnogim slučajevima…”

Tako da kada klonete duhom u tuđini, setite se da je većina stvari na jedan klik/poziv/avionsku kartu “away”. I da postoje razlozi zašto ste tamo gde jeste.

motiviše Sonja

Olja je imala tu privilegiju da ne mora odmah da počne da radi, te je to i iskoristila kako bi svoju porodicu ušuškala najbolje moguće. Fokus joj je svakako bila ćerka, njeno učenje maternjeg jezika i pravljenje nove rutine za porodicu.

život u amsterdamu

Može li znatiželja biti presudna?

Osećam kao da je prihvatljivo otići sa Balkana samo iz nekih vrlo konkretnih razloga.  Onda se očekuje od tebe da ti tamo bude odlično i da… zarađuješ mnogo. Često se pitam da li ljudi ikada prihvate da si otišao jer si hteo da vidiš ima li bolje u nekom emocionalnom smislu, da vidiš da li ljudi mogu drugačije da komuniciraju, kako razmišljaju, šta uče, šta ih pokreće. Interesovalo me je šta moje sagovornice imaju da kažu na tu temu.

,,Mene općenito ljuti taj stav gdje se od mene očekuje da plačući odlazim iz domovine, da se svaku noć uspavljujem suzama i da samo živim za to da zaradim lovu i vratim se u krilo majčice domovine. Ljudi se gotovo uvrijediš kad im kažeš da nije tako”, kaže Maja.

Sonja kaže vrlo otvoreno da ljudi nikada tu znatiželju ne prihvate. ,,U mom slučaju su ljudi često mislili da idem da se zezam. Ljudi i dalje misle da ti živiš život boema, da ne radiš, da putuješ, i da ti je najpre mnogo bolje nego njima.”

Odluka da je negde – i nekome – dobro (ili ne) je najpre lična. A onda i situaciona.”

dodaje ona

Nemojte se zavaravati evropskim statusom Slovenije! I stanovnici ove zemlje imaju ideju da je sve mnogo lakše negde drugde, u inostranstvu. ,,Niko nije svestan borbe koju predstavlja selidba. Moraš da učiš nova pravila, da se boriš za svoja prava kao strankinja.” kaže Nataša koja zatim dodaje: ,,Ima jako malo ljudi koji su zaista srećni zbog mene jer se usuđujem da odem i tražim za sebe nešto drugačije. Pa i bolje.” Nataša ima dodatnu težinu osude kada se vrati kući, jer joj je mama sama. Tako njena odluka da ne živi u svojoj rodnoj zemlji nikako nije prihvatljiva za njene sunarodnike.

S druge strane, bilo mi je zanimljivo da čujem da Olja smatra da su se razlozi iseljavanja promenili. ,,Ovaj poslednji talas kome mi pripadamo, ima neke specifičnosti”, kaže ona. ,,Većina nas u odnosu na one starije “gastarbajtere” ne planira i ne želi da se vrati u Srbiju. Odlazimo s mišlju da je to zauvek. Ne gajimo nade u boljitak i menjanje situacije. Shvatili smo da je jedino na šta imamo uticaj naš sopstveni život i zato biramo da se izmestimo. Dosta nam je srušenih ideala i iluzija naših roditelja.”  kaže ona. ,,Mislim da smo mi više generacija koja sakuplja iskustva, a ne materijalna dobra.” Bilo mi je drago da čujem većina ljudi kojima su oni okruženi razume njihove razloge i da su ih podržali od prvog trenutka.

Imamo li pravo da se menjamo?

Neminovno, nakon brojnih iskustava koje sa sobom nosi ovakva životna odluka, hteli mi to ili ne, menjamo se. Da li je to naše nužno prilagođavanje novoj sredini u kojoj smo manjina, te smo ,,primorani” i nekim podsvesnim mehanizmima se menjamo kako bismo boljim uklapanjem sebi olakšali? Ili se pak tu radi o nečemu mnogo složenijem, a to je dubinsko i pravo upoznavanje sebe?

Na milion i jedan način me je život u inostranstvu promenio. Rastavio me je na najsitnije komadiće, pa ponovo sastavio u potpuno drugačiji mozaik. Ogolio me je, skinuo sa mene sve uloge, maske kojima sam se prekrivala. Slojeve identiteta oličene u profesiji, jeziku, kulturi, mentalitetu i pokazao mi da ispod svega toga postojim ja-ono esencijalno, ljudsko, predivno biće. Spremno da se iznova otkriva i uči o sebi svakodnevno.

kaže Olivera koja nam piše iz Amsterdama

,,Shvatila sam da je Duško Radović bio potpuno u pravu kada je rekao:

Čoveku koji je spreman da spakuje svoj život u dva kofera i krene od nule… E, njemu ne možeš ništa, a taj može baš sve!

,,Razbila sam isključivo predrasude prema sebi. Shvatila sam da sam mnogo jača nego što sam mislila i prilagodljivija. Da nema toga što ne mogu.”

Nataša kaže da ju je život u inostranstvu potpuno promenio. ,,Bila sam stidljiva i nikako nisam umela da se zauzmem za sebe. Osećam da sam ovde procvetala.” Natašino poverenje u sebe se povećalo samo zato što nije osećala pritisak okoline koja se interesuje za njene godine, za to zašto se nije već udala i zašto već nema decu. U Britaniji nikoga nije briga za to. ,,Njih zanima ko sam ja, a ne ko treba da budem po slovenačkim standardima i da li mogu da budem kvalifikovana kao žena.

Sonju je ovo životno iskustvo naučilo najpre strpljenju, prihvatanju različitosti i prihvatanju toga da je promena konstantna i neminovna, dok je Maji dao širinu i objektivnost. ,,Puno toga sam morala ispraviti u svojoj glavi i tek ovdje sam vidjela koliko toga učimo iskrivljeno i pogrešno. Od povijesnih činjenica do nametanja ‘ispravnog načina života’. Uvijek sam se trudila biti otvorena i politički korektna, ali ovdje to dolazi do skroz novih razina. Dobila sam potvrdu da se mogu uklopiti bilo gdje ako to želim i da stereotipi vrijede samo ako se niti ne potrudiš dublje upoznati ljude uz koje živiš. Definitivno sam naučila da se za svoju sreću isplati boriti.”

Kada se mi menjamo, menjaju se i odnosi oko nas

Kako gradite sebe, tako menjate svoj odnos sa svojom zemljom, ali i sa ljudima iz nje. Neke veze postaju jače, dok druge blede. I to je u redu. Pitala sam svoje sagovornice na koji način im se komunikacija sa bližnjima promenila.

Maja odgovara: ,,Baš sa najbližima i nije. Ali samo s tim najintimnijim krugom obitelji i možda kojim prijateljem. Sve ostalo je. Odnosi pomalo zahlađuju i život ide dalje. Ne pomaže ni onaj osjećaj s početka gdje se ljudi osjećaju napadnuti ako kažeš da voliš živjeti negdje drugdje i da ti domovina ne fali.”

Nataša primećuje da je sa nekim rođacima izgubila kontakt. ,,Ja sam jedna od onih osoba koje vole da šalju razglednice i čestitke. Na žalost, ne razumeju svi da ja to radim kako bih sa njima ostala u kontaktu i kako bih volela da čujem kako su. Selidbom u inostranstvo neminovno prekidaš neke odnose koji ti zapravo ne pružaju toplinu.” Ali je u isto vreme i srećna, jer je zahvaljujući društvenim mrežama neka prijateljstva i obnovila i sada ih ljubomorno čuva.

Olja kaže: ,,Komunikacija se promenila. Mogla bih reći da je sada dublja i da se više volimo iz daljine. Priča se o važnim stvarima više. Nema one galame i šuma u svakodnevnoj ispraznoj komunikaciji. Mogu reći da se odnos sa svim bližnjima, kako prijateljima, tako i rođacima produbio. Posebnost viđanja, poseta u kojima si sa nekim i po prvi put u životu po 24 sata dnevno, doprinela je tome. Ali tu je i naličje koje se ogleda u prećutnom stavu “lako je nama”. I osećaju da ne smeš da se požališ, jer su tvoji problemi, problemi “prvog sveta”.”

Gde ti je sada dom?

Gledanje na dom je nešto što je za svakoga različito. Tako nam Sonja, koja danas živi u Parizu, otkriva da njen privezak za ključeve kaže:

Home is not a place – you are home.

Mogli bismo reći da je Oljino percipiranje doma vrlo slično Sonjinom. Ona ne vezuje dom za zemlju, već više za porodicu, te kaže: ,,Kuća i dom su tamo gde smo mi – suprug, sin, ćerka i naš pas. U ovom trenutku života dom i srce su i u Amsterdamu, i u Beogradu, i u rodnom Smederevu. Najlepše od svega je što se srce proširi za broj i ima mesta da u njega stane sve ovo. Zabluda je da mora da se bira i bude ili ili.”

Nataša se priseća trenutka nakon dve godine boravka u Velikoj Britaniji kada je shvatila da je ova zemlja u neku ruku postala njen dom i da zapravo ne želi da se vrati u Sloveniju. ,,Ne kažem ja sada da sam Britanka. Uvek ću biti Slovenka. Ukoliko budem imala decu, slovenački će biti njihov maternji jezik. Ali, Engleska me je oberučke prihvatila i osećam kao da sam našla mesto gde želim da puštam korenje.”

Maji je dom definitivno u Nemačkoj. ,,Kod mene je i taj segment da mi je preminula i mama u međuvremenu tako da ja zaista više nemam ‘svoju kuću’, kuću u kojoj sam odrasla. Tako da je i ta emotivna spona poprilično stanjena. Volim doći u proljeće, prošetati Korzom, popiti kavu s prijateljicom koju znam 30 godina, sjediti u dvorištu s bratom i bakom. Volim što se moja djeca vesele doći. Ali rekla bih da je to to. Nemam osjećaj vraćanja ‘kući’, imam osjećaj ‘odlaska kod bake na ferije’.”

misusovo

Ima li prave integracije bez jezika?

Jedna od vrlo važnih stavki za dobru integraciju je pričanje jezika. U zavisnosti od toga u kojoj ste zemlji, kojim se poslom bavite i koliko tu ostajete, znanje lokalnog jezika može biti preko potrebno, ili pak, uopšte ne. Tako ostaje na došljacima da to procene i u skladu sa tim jezik i nauče, ukoliko to već nisu, naravno.

Parlez-vous françias ?

Sonja govori 5 ili 6 jezika, kako kaže ,,Zavisi od dana i sagovornika.” Ona svakodnevno radi i komunicira sa svojom okolinom na engleskom, srpskom i francuskom jeziku. Kaže da je učenje francuskog bilo izazovno. ,,Učila sam na privatnim grupnim časovima, 1:1, aplikacije za telefon, na kompu… Svašta sam probala ali mislim da je najbitnije ne plašiti se. Ja ću uvek biti strankinja koja priča strani jezik i taj identitet sam prigrlila. Sa njim dolaze i greške ali i opraštanja lapsusa.” Sonja danas ima C1 nivo iz francuskog jezika.

Nataša se odlučila za Veliku Britaniju upravo zbog jezika koji je već pričala. Kako kaže: ,,Da sam znala nemački, sada bih bila u Nemačkoj.” Smatra da je bila srećnica jer su joj časovi engleskog jezika u školi bili odlični, imala je jako dobre uslove jer je bila sa malo đaka u istom odeljenju, a i želela je da uči. Mnogo je gledala američku televiziju, što je donekle bio problem jer pri odlasku za Veliku Britaniju bila naviknuta na engleski SAD-a, a ne British English. ,,Tako sada pokušavam da se distanciram od američkog engleskog. Poprilično sam zahtevna prema sebi. Iako je moj engleski bio dobar, nisam imala dovoljno samopouzdanja. Posle godinu dana sam se opustila, ali sam ipak uzela časove iz poslovnog engleskog, više da bih naučila terminologiju vezanu za sektor u kome radim nego zbog opšteg znanja jezika.”

Olja je išla na kurs holandskog jezika iz kog, za sada, ima A2 nivo. ,,Učila sam ga i formalno, sa nastavnicom 1 na 1, i na fakultetu u vidu intenzivnog kursa za strance. Koristim aplikacije za učenje – Roseta Stone i Duolingo i naravno u svakodnevnoj uronjenosti u jezik. Koristim ga najčešće u komunikaciji sa ćerkinim prijateljima iz škole. Trudim se da što više čitam obaveštenja, novine i vesti u originalu. Razgovaram s poštarom i prodavcima, u restoranu.”

A kako dodaje, u Amsterdamu svi govore engleski jezik, što je, u isto vreme, kletva i blagoslov. ,,Holanđani su najbolji govornici engleskog kao nematernjeg jezika na svetu. Tako da nemam presiju da progovorim holandski. Drugačije je u manjim mestima u Holandiji.”

Ja smatram da prave integracije nema bez jezika i težim da uskoro dođem bar do b1 nivoa.

dodaje Olja

olja vukašinović pohod na vetrenjače

Ovde ima ljudi koji žive po 10 godina u Amsterdamu i nisu naučili ni reč holandskog. Ali bih volela da dođem do c1 nivoa u narednih 5 godina.”

Maja priča engleski i, kako kaže, ,,loš njemački”. ,,Njemački koristim gdje god mogu jer ga samo tako mogu vježbati, a koristim ga svugdje vani (trgovina, doktori, škola i vrtić, poslovni sastanci ako uključuju više redakcija i sl.). Nemam položen niti jedan nivo službeno, ali sam ga učila u školi i kasnije išla na neka predavanja. Po mojoj procjeni, negdje sam oko B1.” Išla je jedno vreme u privatnu školu jezika, što je u jednom trenutku postalo izazovno zbog profesionalnih i porodičnih obaveza. Iako je sa tom školom prestala, i dalje se trudi da sama uči slušajući podkaste i kroz dnevnu komunikaciju. ,,Ali da, imam dnevni kapacitet. Mogu ga pričati jedan period, a onda me u trenutku zaboli glava i mozak zatrokira i onda više ne mogu.”

Porodica u inostranstvu

Olji i Maji se porodica proširila upravo u novoj zemlji.

Kakav je osećaj znati da će tvoje dete imati drugačije društvene kodove, da ih možda već ima i da li je to oslobađajuće ili zastrašujuće? Da li dinamika postane drugačija od one na koju smo navikli – roditelji su tu da uče decu?

Olja kaže: ,,Najteže je osloboditi se očekivanja kako od sebe, tako i od svog deteta. To u šta ćerka izrasta je nama nešto neverovatno. Cela Evropa je njeno igralište. Ona već sada prepoznaje različite jezike, tečno govori holandski i srpski, razume dosta engleski. Toliko je toga većeg i drugačijeg od onoga što smo mi bili u njenim godinama. Zastrašujuće je, jer je predivno i jer se pribojavamo koliko možemo da je pratimo. Koliko možemo da joj približimo ono što je nama važno, tradiciju, korene. Ali svakodnevno imamo potvrde da radimo dobar posao, ali je najteže dozvoliti da njena autentičnost izroni u svoj silini. Ne smeštati je u okvire predubeđenja i kalupa nacionalnosti i identiteta.”

Maja ima vrlo sličnu situaciju. Ćerka koja je bila rođena pre selidbe i mlađi sin. ,,Meni je jako uzbudljivo i drago da Morana ima taj neki život koji ja nisam imala. Gledam ju neki dan, žustro priča o klimatskim promjenama i što trebamo raditi da spasimo Zemlju. Diskriminacija joj je neprihvatljiva, poznaje osnove već svih religija i jako joj je zanimljivo kad upozna nekog tko također nije rođen u Njemačkoj (na baletu ima novu prijateljicu Korejku npr.). Ja sam u to doba znala po zvuku prepoznati koja bomba je pala na grad, pola djetinjstva sam provela u podrumu i klima je bila takva da je sve što je drugačije – loše. Tako da je jasno moje stajaište.
Iako, priznajem, iz perspektive nadolazećeg puberteta znam pomisliti da bi možda to moglo biti teško jer nemam ‘povijest odrastanja’ u ovom gradu. Ali tako bi bilo da sam preselila bilo gdje, zar ne?”

maja i morana

Odakle sam bila, više nisam

Oduvek sam mislila koliko je genijalan naziv zbirke priča Dejana Tijaga-Stankovića Odakle sam bila, više nisam. U više navrata sam se pitala da li se situacija iz istoimene priče ove odlične zbirke zaista dogodila. Prevodilac koji u Portugalu prevodi na sudu i Romkinja koja bude oslobođena izgovori ovu rečenicu.

Lepota današnjice je da možemo da biramo, jer znate kako kaže ona stara: Nismo drvo, da ne možemo da se izmestimo. Ali isto tako, važno je da znamo da uvek imamo pravo da se predomislimo, rešimo da promenimo zemlju, vratimo se u svoju. Važno je da zapamtimo da su bilo koji razlozi koje imamo za odlazak ili pak, ostanak legitimni i samo naši. Ništa nije i ne mora biti konačno.

Ovom prilikom bih želela da se zahvalim Berlitz školi jezika na sponzorisanju ovog članka. Sve o njihovim kursevima možete pronaći na njihovoj web stranici.

No Comments

    Leave a Reply