Ogled o tome kako je znanje moć

Sećam se tih jutara kao da je juče bilo. Mama budi telefonom, a meni se ne dâ da ustanem. Popodnevna smena je omogućavala spavanje do kasno, tu, tako voljenu aktivnost! Časovi engleskog su mi tada uskraćivali dva puta nedeljno, kako sam tada mislila, preko potreban san.

Fiksni telefon koji je slušalicu ljubomorno stezao kablom, tako da ne možeš da ga odneseš u krevet i samo se okreneš na drugu stranu. Nešto čega se generacije Z, Y i X ni ne sećaju. ,,Zakasnićeš.” Toliko puta ponavljana konstatacija, odzvanjala je sa druge strane žice. ,,Dobro, dobro… Evo, idem.” Pospano bih odgovarala u nadi da će se nešto magično desiti tako da ja ipak ne moram da ustanem.

Nastavnica za primer

Sećam se koliko sam samo mrzela te časove engleskog jezika. Bilo nas je previše, učionica Radničkog univerziteta prepuna pospane dece koja se dosađuju. Prastare metode, nemogućnost da se izraziš ili pitaš kada ti nešto nije jasno, rani termini. Sve je ovo uticalo na to da steknem zaista veliku odbojnost prema ovom jeziku. Ali, od dve tvrdoglave glave, mamina je, ipak, bila tvrđa. Engleski je morao da se uči.

I onda se desilo ono što je, jako važno kada želite da ovladate nekom veštinom ili naučite nešto novo. Došla je ta jedna nastavnica, zahvaljujući kojoj je učenje postalo fenomenalno! Uporedo sa ovom novinom na privatnim časovima, krenuo je engleski i u školi. I kao da se neka magija desila, meni je postalo zabavno! Jedva sam čekala dane kada sam imala engleski, francuski ili latinski u srednjoj školi. I dok su se mnogi iz odeljenja žalili na strogoću ovih profesorki, ja sam likovala zbog odlične organizovanosti časova i upravo zbog toga što su ,,mnogo” tražile.

Dobri profesori jezika su od neprocenjivog značaja. I znate šta! Ne samo zato što nas dobro nauče, već i zato što mogu, neposredno, da prenesu i način predavanja, odnosno metodologiju koju sami koriste u toku časova. Meni je baš to bilo zanimljivo. Večito kukanje kako ovaj ili onaj profesor nisu dobri, mene su podstakli da razmišljam o tome kako bi moglo bolje. Sigurna sam da poznajete barem jednu osobu koja trenutno drži časove jezika, da ne kažem engleskog, ne zato što ga je studirala, već zato što ima potrebno znanje, ali i umeće! Jer, ne brkajte! Jednostavno znanje jezika ne znači da neko zna odlično i da ga predaje!

via GIPHY

Znanje je moć

Da li ste ikada osetili sreću kada naučite nešto novo? Onu neku ispunjenost koja učini da se osećate moćno i osnaženo? Izreka da je znanje moć ne dolazi baš ni iz čega, već iz količine dopamina koje lučimo prilikom čitanja i učenja. Ukoliko je to što učimo, naravno, interesantno, nešto što nas zanima i samim tim izaziva tu sreću u nama, naš mozak nam šalje informaciju ushićenja, a zatim i onu da želi da se to ponovi. Da, isti onaj dopamin koji se luči kada sebi nešto kupite ili pojedete čokoladu! Da li ćete taj dopamin izazvati nečim slatkim ili nekim novim saznavanjem, to je već na vama.

Učenje jezika

Tu sreću i ispunjenost ja, itekako, osetim kada učim jezike. Moram da priznam da mi je učenje vokabulara oduvek bilo ono najmanje zanimljivo, ali zato gramatika… Kao da sam u igrici i prelazim razne nivoe dok ne stignem do onog najvišeg. A taj najviši postižem kada zapravo odem u zemlju čiji jezik učim.

Ne znam šta je došlo prvo, ljubav prema jezicima ili želja za putovanjem, a sa njim i želja da sa lokalnim stanovništvom mogu na njihovom jeziku da porazgovaram. Vremenom su i jedno i drugo iz velikog interesovanja prešli u pasiju, zatim u profesiju, i na neki način, stil života.

Nikada neću zaboraviti prvi odlazak za Francusku nakon započetih studija upravo ovog jezika. Ti momenti gde sam konačno mogla da upotrebim naučeno bili su jedva dočekani! Pri svakom sklapanju rečenice, mozak hoće da eksplodira, ali je satisfakcija ogromna. Iako je ovom perfekcionisti uvek bilo teško da prihvati da se samo pogreškama može doći do tečnog pričanja.

Učenje jezika mozgu šalje jednu jako važnu poruku, a to je da moraš da padaš da bi mogao da ustaneš. Učenje jezika me podseća na dete koje uči da hoda. Pada, pada, ali na kraju ipak ustane i nauči da se kreće. I svaki put kada je teško, ne samo sa jezikom, već sa bilo čime u životu, ja se zapitam. Da li bi svet, ovaj danas, bio moguć da bebe odustanu od hodanja kada jednom padnu?

Da li žena može da putuje sama

Međutim, danas kada razmišljam o svemu ovome, shvatam da me je kretanje kroz razne dimenzije, kulture, prostore, uobličilo, dozvolilo mi da rastem, napredujem, sazrevam. Upravo me je brisanje raznih granica navelo da budem uvek bolja, srećnija, znatiželjnija i kreativnija. Danas ne mogu da zamislim svoj život bez putovanja.

Životne okolnosti su me navele na razne puteve, od kojih je prvi bio završetak srednje škole u SAD-u. Zatim je na sasvim neobičan način došla Španija, da bih ja onda svojom upornošću i vrlo predanim skupljanjem novca završila u Južnoj Americi, a zatim i u Francuskoj.

Drugačije nije moglo

Kao ženi, tada devojci, mnogi su me pitali kako se usuđujem da idem na brojna putovanja sama. Moram da priznam da mi je pričanje jezika bilo neverovatna olakšica u raznim zemljama, ali mislim da je isto tako bilo preduslov za to da se ja osećam osnaženo, sigurnije u sebe, da verujem da ću razne prepreke na putu lakše savladati ukoliko budem u stanju da se sporazumem.

Jezici vam upravo omogućavaju, da ,,insajderski” imate uvid u to šta se dešava, kako ljudi razmišljaju, jezici vam pomažu da zađete u suštinu nekog mesta. A sve to kako biste zapravo bolje upoznali sebe. Jer to je ono što su meni putovanja donela. Da, neprocenljivo je upoznati druge kulture, videti nove stvari, ali ono što je meni bilo od suštinskog značaja je bilo to da sam se svakim novim putovanje više približila sebi. Kroz godine i ova iskustva sam shvatala da može na drugačije načine da se živi, shvatala sam šta zapravo želim, a šta ne želim. Putovanja su postala alatka uz pomoć koje sazrevam.

Da li je bilo izazovno pomisliti na odlazak na put sama? Naravno da jeste u početku, ali kada jednom to uradite i probijete led, videćete u kojoj je meri drugačije putovati sa nekim i kako kada ste ,,sami”, nikada to zapravo niste. Iz nužde, da tako kažem, gurnete sebe da upoznajete nove ljude, da propričate jezike i vratite se bogatiji sa istog.

via GIPHY

Ona je hrabra

E sad, da ne ispadne da sam ja nešto hrabra, najhrabrija na svetu… Mnoga putovanja su mi bila koncipirana tako da me tamo negde, neko ,,čeka”. U SAD sam otišla u jednu američku porodicu, koja me je, naravno, dočekala na aerodromu. Na prvo duže putovanje u Francusku sam otišla da volontiram, ali sam znala da će u tom kampu biti još mnogo ljudi iz celog sveta. U Španiju sam otišla kao stipendistkinja znajući da ima još nekoliko studenata koji kreću sa mnom i da ću tamo upoznati druge. Vrlo slično za Kolumbiju – drugi ljudi koji dolaze preko AIESEC organizacije, studenti iz same organizacije i još profesori lokalci iz škole u kojoj je trebalo da radim. A mnogi su me koncipirali kao mnogo hrabru jer idem sama u Kolumbiju…

Prvo pitanje koje mi ljudi postave kada čuju da sam živela u Kolumbiji je naravno ,,Da li je tamo opasno?” Naravno da se ovo pitanje nameće zbog decenijske loše bezbednosne situacije, stalne smene političara, načina na koji je društvo organizovano. Ovo pitanje sasvim prirodno dođe i opravdano je, jer opasno jeste i, u skladu sa tim, pravila ponašanja postoje. Ali daleko od toga da je divlji zapad, da ljudi trče ulicama sa pištoljima i gledaju koga će i kako da pogode.

Ono što sam takođe naučila je da se brojne priče prepredaju o određenim mestima i da ljudi zapamte ono što žele i da mnogi, iako su negde bili i nešto videli, vrate se sa putovanja prepričavajući ono što nekako već znamo o tom mestu. Kao da pre nekog putovanja imamo neka očekivanja i neku sliku koju odemo da utvrdimo i potvrdimo kako bismo zatim istu priču pričali. I to radimo potpuno nesvesno.

Kao žena, ne mislim da je bilo za mene opasnije nego za nekog muškarca. I ne mogu danas da zamislim da sam sebi iz nekog straha bilo šta uskratila.

Zaista verujem u to da su upornost, volja, želja, požrtvovanje, ali i učenje u osnovi onoga što ćemo moći u životu. Da, sreća i životne okolnosti jesu važan faktor, ali nisu presudne. Zato ne dajte da vas za odlazak na neku željenu destinaciju ili donošenje neke važne životne odluke spreči to što nemate s kim da idete. Društvo ćete lako naći, a nekad je i osama važnija od svega ostalog.

Jezici kao vredan alat

Kada učite jezike, ne radi se samo o jezicima kao jezicima. Ne, greška bi bila misliti ovo. Mnogo je to sve kompleksnije i dublje. Radi se, zapravo, o učenju neke kulture kroz te jezike. Naravno da vam ne govorim sada da treba da pričate sve jezike svih zemalja u koje odete! Niti je to moguće, niti je prekopotrebno. Ali činjenica je da mnogo više naučite ukoliko se lokalnom stanovništvu obratite na njihovom jeziku. Čast izuzecima. U većini zemalja će ceniti vaš trud, predanost, zainteresovanost.

,,Jezici su dodatni alat, ne osnovno zanimanje”, govorili su oni koji su smatrali da je greška studirati francuski jezik. Ali i dalje su nam potrebni i profesori jezika i prevodioci. S druge strane, moje iskustvo je pokazalo da su jezici baš bili ono nešto što me je izdvojilo od drugih, a zanimanje u oblasti komunikacije i marketinga je došlo baš kao alat koji se dâ savladati brže nego jezik. U svetu koji ide brzo, prebrzo, potrebno je da baratamo sa više veština u isto vreme.

Mnogi danas nauče jezike vrlo lako gledajući filmove i slušajući muziku. Društvene mreže, dostupnost materijala, aplikacije za učenje jezika neverovatno pomažu i otvaraju nove horizonte. Međutim, ja i dalje volim da imam profesora ili profesorku, vreme kada ću imati čas, to me uvuče u određenu rutinu i navede me na disciplinu. Isto je tako cela kovid situacija uticala na to da ostanemo kod kuće i tražimo nove načine na koje ćemo moći život ,,neometano” da živimo.

Zato mi je mnogo drago što imam priliku da počnem sa još jednim jezikom preko interneta, iz udobnosti doma svoga, što bi se reklo. Aktivna metoda koja podstiče svakog učenika da ponavlja dok ne nauči, prijatni nastavnici radi da ponove, večernji termini. Pa da li bi ona mala Biljana mogla više da traži od jednog kursa jezika!? Hvala Berlitz školi na ovoj prilici! Jedva čekam da se upustim u ovu novu avanturu i da dopamin kreće da teče venama! (lol) Elem, osnaženija ću svakako biti za neka nova znanja.

Moj tata je jedno vreme pričao da je svaki novi jezik koji pričaš kao završen fakultet. I, iako se ne bih složila sa njim, svaki novi jezik jeste novo bogatstvo i otvaranje nekog novog prozora. Zato ne bih mogla da zamislim da stanem sa učenjem novih. Ko mi se pridružuje na ovom putovanju?