Francuska glumica, Adel Enel, je bila žrtva seksualnog uznemiravanja tokom snimanja filma sa samo 13 godina. Njen aktivizam je odjeknuo iz više razloga. Najpre jer je progovorila o situacijama velike manipulacije, gde nam pokazuje iz koliko slojeva i suptilnosti seksualno nasilje može da se sastoji. S druge strane, Adel Enel je izazvala veliki skandal na prestižnoj dodeli Cezar nagrada u Kanu 2020. godine time što je u znak protesta dodele nagrade Polanskom za najboljeg režisera, ustala i izašla iz sale. Ona je to učinila jer je on u isto vreme bio optužen za silovanje, a Adel Enel se nije slagala sa nagrađivanjem jednog nasilnika. Večito pitanje možemo li odvojiti umetničko delo od umetnika.
Ovo je priča o manipulaciji muškaraca, o njenom svedočenju koje će omogućiti širenje pokreta u Francuskoj.
Adel Enel, hrabra francuska glumica
Draga mama,
Danas želim da ti pričam o Adel Enel, francuskoj glumici, žrtvi seksualnog nasilja sa samo 13 godina koja je javno o tome govorila 17 godina kasnije.
Iako je ovaj njen čin je okarakterisan kao francuski začetak Meetoo pokreta, javno mnjenje, preciznije filmska industrija, nije znala kako da se postavi. Dok su jedni javno osuđivali, drugi su branili te muškarce i karakterisali ih kao romantične.
Da li Francuzi jednostavno nisu bili spremni za ovakav pokret ili su ga sistematično odbili jer dolazi iz Sjedinjenih Američkih Država? To je već neka priča za sebe.
Biti sa starijim muškarcem
Znaš, mama, kada sam ja bila tinejdžerka, bilo je kul biti u društvu starijih. Do kasnih 20ih, bila sam mišljenja da je bolje da mi, devojke i žene, budemo sa starijim muškarcima, jer su oni zreliji, iskusniji, mogu da nas ,,poduče”. Kao što možemo da vidimo u stvarnom životu, ali i na malim ekranima, potpuno je normalno da jedna žena bude sa nekim starijim od sebe, dok ostaje šokantno videti mlađeg muškarca sa starijom ženom. Odmah se postavlja pitanje zbog čega je on tu, njoj se dodeljuju razna imena, odjednom svi postajemo psiholozi i analiziramo šta je kome nedostajalo u detinjstvu.
Ta ideja da jedna žena bude sa nekim ,,boljim” od nje je samo potreba da se patrijarhat iznova reprodukuje, da i dalje živimo sa idejom da smo mi te koje u vezi treba da budemo inferiornije. A osećaj inferiornosti je opasan, mama, posebno kada smo tinejdžerke i ranjive. On nas može navesti na to da radimo ono što drugi od nas očekuju, a ne ono što mi želimo, u dobu kada se tražimo.
Proces manipulacije
Adel Enel, francuska glumica, doživela je seksualno nasilje od strane režisera Kristofa Ruđe na snimanju svog prvog filma. Pripremanje za film i samo snimanje su trajali skoro dve godine. Kristof Ruđa, režiser, okarakterisao je njihovu vezu kao ljubavnu. On je tada imao 36, ona 13. Kako jedan odrastao muškarac može da pomisli da se radi o ljubavnoj vezi, mama?
Nazovimo stvari pravim imenom
Pedofili, koji uspevaju da imaju dugoročnu vezu sa maloletnim devojčicama, prolaze kroz različite faze kako bi došli do devojčicinog pristanka i sve zavili u veo normalnosti.
Najpre ide manipulacija, taj odrastao muškarac radi na tome da se devojčica oseti posebnom, daje i pokazuje ljubav koja je verovatno devojčici potrebna i koju ona prihvata, jer nema zrelost da sama oceni šta je to zapravo ljubav. Devojčica, prihvatajući taj poseban tretman oseća se superiornije, jer nasilnik čini da se ona oseća uvaženom, slušanom, daje joj osećaj da misli da je starija nego što jeste. U periodu, kada se seksulanost i seksulana želja bude, devojčice (i dečaci) žele nezavisnost od roditelja, društvenih stega, žele zabranjeno voće, vole status buntovnice. Ona se predaje, a da pri tom nije ni svesna, zbog odsustva dovoljne emocionalne zrelosti, da se upušta u nešto zbog čega će se kasnije kajati.
Romantizacija ljubavi
Seti se samo Lolite, mama! Romantiziranje ljubavi između muškarca i hiperseksipilne devojčice i način na koji je Lolita prikazana u pop kulturi čine da devojčice ne posmatramo kao žrtve u tim situacijama. Agresija zato što je suptilna, ne sme biti tolerisana.
,,Dolazi do zbunjivanja jer mešaju osećaj zaljubljenosti sa osećajem fascinacije i divljenja prema nekom odraslom, nekom ko predstavlja autoritativnu figuru”, kaže za francuski časopis Elle Mari Roz Moro, pedopsihijatar. Ona dodaje da se tinejdžer oseća vrlo brzo krivim, jer oseća da nešto nije u redu. Društvo treba da bude mnogo jasnije po pitanju starosnih granica i da jasno podvuče crtu između tinejdžerskog doba i odraslih, sa stanovišta seksualnosti uopšte nije ista stvar.
Ne možemo misliti da je ovakva veza u redu samo zato što žrtva naizgled sve radi dobrovoljno i želi da bude tu gde jeste. Ove devojčice se moraju smatrati žrtvama jer su mlade i nisu svesne situacije. Mnoge žene, žrtve seksualnog nasilja, svedoče mnogo godina kasnije da ih je taj period mučio i proganjao godinama a da pri tom nisu znale zašto. Nisu razumevale. Neke shvate tek sa 45 godina. I to je u redu, jer nas niko do sada nije učio ovim stvarima. Ali hajde da, to u budućnosti izbegnemo adekvatnom edukacijom generacija koje dolaze.
Žrtve progovaraju jer žele da spreče neke potencijalne, buduće
Mama, vratimo se Adel Enel. Francuska glumica je odlučila da priča javno o svemu što se dogodilo nakon što je videla da isti režiser priprema film sa istim likovima koje je ona igrala pre 17 godina i da će u filmu glumiti opet tinejdžeri. Kao i u Srbiji i u slučaju Milene Radulović, Enel je osetila da ne može da dozvoli da svojom ćutnjom isti taj režiser opet učini nažao nekome. Nekoj devojčici. Svesna svojih privilegija, toga da ima posao i određeni materijalni konfor, javno istupanje je videla kao svoju obavezu.
To se meni dogodilo, može se dogoditi još nekome, a ja imam moć da to sprečim.
Adel Enel
Intervju Adel Enel za Mediapart
Francuska glumica je razgovarala sa jednom novinarkom koja je 7 meseci radila na istraživanju toga šta se dogodilo između Enel i režisera. Marin Turči, novinarka medijske grupe Mediapart, razgovarala je sa 36 osoba koje su bile upletene na posredan ili neposredan način. Jako je važno istaći da su sve te osobe pre objavljivanja svedočenja pročitale šta će biti objavljeno i imali mogućnost da naknadno menjaju svoju izjavu. Ovim svedočenjima se baratalo rukavica, precizno, s mnogo takta i vrlo delikatno. Kao brušenje dijamanata.
U ceo istraživački postupak su bila uvrštena i pisma koje je režiser slao Enel, u kojima ima otvorene izjave ljubavi. Takođe su uvrstili i brojne fotografije sa festivala i snimanja.
Marin Turči kaže je, svima koji su bili intervjuisani, veliki nalet emocijija bilo ono zajedničko. Dok su jedni plakali, drugi su osetili krivicu jer nisu ništa rekli, jer nisu ništa uradili. Ljudi su je čak naknadno zvali da preciziraju određene stvari koje su rekli. Ta anketa je zapravo uticala da se jako mnogo ljudi zapita, da razmisli na temu šta je to seksualna agresija i ono što je najbitnije na koji način oni učestvuju u tome kao očevici i u kojoj meri su svedoci koji ništa ne kažu jednako krivi.
Žene žrtve pričaju, ali ih društvo ne čuje.
novinarka Marin Turč
Ovo itekako mi u Srbiji i možemo da potvrdimo slučajem Petnica.
Sve ovo je vrlo teško za žrtvu jer je pitamo da se svega seti i da se preispita, ovo je ponovno otvaranje rane, ali one koja nikada nije zacelila, već je ostala otvorena i živa. Žrtva misli na agresora i želi da ga zaštiti, kao i svoje roditelje. Francuska glumica je imala ovaj problem, jer je u početku naišla na nerazumevanje svog oca ovom željom da istupi i napisala mu je pismo, koje, u intervjuu i čita.
Tišina je najgora forma nasilja.
Adel Enel u pismu svom ocu
Cilj ovog svedočenja
Cilj Enel, osim dakle da spreči buduća, potencijalna seksualna uznemiravanja, bio je i da otvori put drugim žrtvama seksualnog nasilja da o tome javno pričaju. Ona je želela da ljudi počnu da razgovaraju o tome u porodici, sa ćerkama i sinovima. Da bismo naučili, da bismo se poboljšali, svi kolektivno postali najbolja verzija sebe.
Samo bi na taj način tabu prestao to da bude i otvorenim razgovorom o tome bi se javno i jasno reklo šta spada pod seksualno uznemiravanja, koja ponašanja su u redu, a koja nisu, pa će samim tim i zakon da prati javni diskurs. Ideja je da agresori dvaput razmisle pre nego što to urade, ali i da žrtve budu svesne toga da to jesu. Jer, većina ovakvih stvari i prolazi upravo zato što žene ne znaju da su žrtve.
Vidite ovde šta sve spada u seksualno uznemiravanje.
Može vas i interesovati:
Priznanje može biti iscelujuće
Nijansiranje u rečima Enel je ono što je najfascinantnije u ovom mučnom, ali vrlo poučnom razgovoru potpuno lišenom patetike, žaljenja i samosažaljenja. Francuska glumica kaže je da ona ne traži krivca, ne želi da ona postane pozitivac, a režiser Kristof Ridžia negativac u celoj ovoj priči, jer život nije takav.
Život nije crno-beli.
Radi se o tome da se prizna da smo ljudi koji greše, ali i koji iz tih grešaka uče. Dakle, radi se o tome da se greška prizna. Žrtvi to priznanje, uviđanje ozbiljnosti počinjenog dela od strane agresora, izvinjenje neverovatno znače. Kako samo jednostavno zvuči, izvinuti se, mama, a kako je zapravo teško!
Seksualnim uznemiravanjem se pravi rana, a upravo ova medijacija, kojih može da bude raznih može itekako da dovede do izlečenja! Zamisli ta priznanja, mama! Ima nečeg religijskog u tom činu. Reći, ,,Da, pogrešio sam, priznajem, uviđam i nadoknadiću tu svoju grešku. Radiću na tome da je nikada ne ponovim i da svojim delima dam drugima primer da je ni oni nikada ne ponove.” Ah, kako utopijski zvuči!
Režiser odbija da prizna da se radilo o seksualnom uznemiravanju. Kako jedan čovek od 36 godina može da misli da je jednak u jednoj vezi sa devojčicom od 13 godina?
Enel priznaje da je osećala mržnju prema sebi i očaj koji su činili da ne želi više da se bavi filmom. Što se i dogodilo. Nakon ovog filma, narednih nekoliko godina nije radila, upravo jer nije želela, jer nije bila svesna toga kroz šta je prošla, niti je sebi ikada priznala da je bila žrtva seksualnog nasilja. Međutim, ovim istupanjem, vratila joj se vera u čovečanstvo i dala joj snagu i elan da nastavi dalje, da živi. A ja je vidim u tom intervjuu kako je prodisala, mama!
Možete pogledati ceo intervju na francuskom ovde.
Francuska glumica nema poverenja u institucije
Jedna u pet žena je žrtva seksualnog nasilja u Francuskoj.
Kao što si videla do sada, mama, francuska glumica je najpre odlučila da se ne obrati policiji, već novinarima. Ona smatra da sudstvo nije napravljeno da brani žene ili da uzima njihova prava i potrebe u obzir. U Francuskoj jedan od 10 prijavljenih slučajeva seksualnog nasilja završi kao procesuirano i kažnjeno. Krivica uvek pada na ženu, pitanja koje joj postavljaju, šta je ona uradila, gde je bila, šta je i koliko pila, da ne dužim, znaš već pesmicu, mama. Nakon velikog medijskog pritiska da ipak treba da prijavi kako bi se ceo slučaj ozbiljnije shvatio i u ceo proces više uključio agresora, Enel se, ipak, obratila i vlastima.
Da li je moguće graditi drugačije društvo?
Pogled na žrtvu treba i mora da se promeni, mama, ne samo sudskog sistema već i nas, građana. Enel ima veru u društvo i kaže da je moguće promeniti ga. Kako ona kaže, najpre zbog žrtvi nasilja ali zatim i radi samih agresora kako bi se pogledali u lice.
Pitanje koje moramo da postavimo je kako mi danas vaspitavamo dečake, na koji način ih vaspitavamo drugačije od devojčica i na koji način to vaspitanje dovodi do toga da 90% seksualne agresije dolazi od muškaraca. Dakle neki sistemski problem postoji i ono što je divno u njenom govoru je da ne želimo te muškarce da eliminišemo i izopštimo iz društva, već da im pomognemo da se zapitaju, preispitaju, dođu do zaključka i prođu kroz potrebne promene kako ne bi opet počinili iste zločine.
Monstrumi ne postoje, to je naše društvo, to smo mi, naši prijatelji, naši očevi, to je ono u šta treba da shvatimo. I nismo mi tu da ih izopštimo ili eliminišemo iz društva. Tu smo da ih promenimo. Ali treba da prođemo kroz jedan momenat gde se oni ogledaju, gde se mi gledamo u oči, to je ono što treba da uradimo.
Adel Enel
Humanost njenih reči je ogromna. Njena spremnost da oprosti i da otvori prostor za razgovor gde niko ne bi bio linčovan već pozvan da evoluira i postane najbolja verzija sebe. Adel je presavršena u tom razgovoru jer je pre svega iskrena. Samo traži pravdu ali ne onu sudsku već neku mnogo humaniju koja je ona spontana društvena, gotovo hrišćanska gde je u osnovi svega ljubav, briga za bližnjeg, želja da se pomogne.
No Comments