Da li žensko telo pripada ženama?
Žensko telo je vrlo često politizovano. O njemu se razgovara u parlamentu, na konferencijama, na Facebook-u se priča o njemu uzima kao politička tema. Abortus biva odobren, da bi zatim pravo na isti bilo ukinuto. I uglavnom to pravo oduzmu muškarci. Tradicionalno, grupa konzervativnih muškaraca koji veruju da time čuvaju vrednosti. Pitanje je: koje? Jer vrednosti treba da se tiču svih građana i građanki, ne samo jednih.
Poljska i pravo na abortus
Poljska se digla.
Žene su pitale političare, i pre svega jednu političarku, odakle im pravo, dokle više to prisvajanje tuđeg tela.
Prisvajanje ženskog tela...
Ma šta pitale, ustale da kažu da je dosta.
I dalje vlada zakon jačeg. Ko ima moć, dođe i uzme šta mu treba. Ili, u ovom slučaju, oduzme.
Oduzme osnovno pravo na slobodu. Slobodu koja ne ugrožava tuđu, onu koja se ne tiče nikoga. Da odlučimo želimo li tako velike promene, jesmo li za njih sposobne, imamo li za njih uslova. Želimo li dete.
A donose ih… žene. Za svoje telo, za svoju budućnost, za svoje potomstvo.
U Poljskoj žene ne ćute
U zemlji gde je od sada zabranjeno imati abortus čak i kada postoji problem sa fetusom, u Poljskoj, žene su izašle na ulice. Kako bi vlada smirila situaciju, rekla im je da… Timdapada. Rekla im je laži. Političari žele primirje, jer svakako znaju da se većina abortusa ne izvrši u vreme ovako velike pandemije gde mnoge bolnice primaju samo kovid pacijente.
Žene protestvuju u Poljskoj
Zašto ova tema treba svih nas da se tiče?
Zato što su ženska prava fragilnija od balončića iz sapunice. Naduvaju se, lete tako lepo i onda samo neko dođe i… Plup! Jednim laganim pokretom, bez previše muke jednostavno ga pukne. Uništi. A vi ste leteli oko njega, radovali se i smejali njegovoj gracioznosti, lepršavosti, lepoti i sjajnosti. Svaki put ste se nadali sve većem i većem! Kao dete ste trčali, mlatarali rukama u znak pobede. A onda balončić nestao, a sapunice više nema, nestašica. A sa njima i malo nade. Sreća, pa nada ipak poslednja umire.
Usvojena prava nisu tu da ostanu
Iako mislimo da imamo mnoga prava i da su se stvari mnogo promenile, posebno u poslednjih sedamdeset godina, recimo, one vise na koncu. Nemojte misliti da usvojena prava to zauvek i ostaju. A ne, ne. Ona se menjaju i to ne uvek na bolje. U zavisnosti od toga koji političari dođu na vlast, ko misli da kakvo pravo ima nad nama i našim telom, pravila se menjaju, a sa njima i naša sloboda. Ženska prava.
Može vas još interesovati:
Pa kako se ne bismo više frljali sa mišljenjima i debatama treba li ili ne odobriti abortus, pozabavimo se nekim činjenicama.
Abortus – od kad je sveta i veka
Pronađeni su dokazi da su se abortusi izvodili još 2700. godine pre nove ere u Kini, u Egiptu 1550. godine takođe pre nove ere, a zatim i u Rimskom carstvu 200. godine. Zamislite vi to!
Jasan stav o zabrani trudnoće tako rasprostranjen kao danas nije postojao sve do XX veka. Hrišćanstvo, tačnije rečeno, katolička vera nije imala jasno definisan stav. Pošto nismo imali medicinu i alatke koje danas imamo i uz pomoć kojih vršimo razne medicinske analize, smatralo se da je plod ljudsko biće onda kada krene da se mrda. Taj momenat kada ga majka oseti po prvi put u svojoj utrobi karakterisao se kao trenutak kad je duša ušla u telo i upravo tada taj fetus postaje ljudsko biće. Abortusi su kod ranih trudnoća bili itekako tolerisani.
Krajem XVI veka papa Sixtus V zabranio je abortus i proglasio ga ubistvom, da bi njegova odluka bila opovrgnuta samo tri godine kasnije kada ga je na čelu rimokatoličke crkve zamenio drugi papa. U XVIII neke crkve zabranjuju ženama koje su abortirale da prisustvuju misama. Ali to je to. Bez zvaničnog obaveštenja da je zabranjeno.
Narodna radinost
Još od starih vremena, pobačaj je bio izvođen na različite načine. Korišćeni su razni alati, biljke, i druge tradicionalne metode. Na našem podneblju raste trudbenik, biljka toliko jaka da može da uništi plod, a i ko zna šta još sve na putu do istog. Žene su pile razne otrove, gutale su olovo, izbeljivače. Takođe su abortirale i tako što su stavljale ljute paprike u vaginu, pijavice, koristile bi igle za štrikanje i životinjske kosti, sve to bez anestezije. Nalazile su načine. U II veku, jedan grčki doktor preporučuje vrele kupke, preteranu fizičku aktivnost i jahanje konja.
Metode opasne po žensko telo
U nedostatku legalnosti pobačaja, mnoge žene i dalje koriste neke metode koje možemo okarakterisati primitivnim i 2018 godine je zvanična statistika pokazala da 47 000 žena svake godine izgubi život pri nebezbednim i ilegalnim abortusima.
Medicinske tehnike za abortus su ustanovljene u XVII veku na prostorima zapadne Evrope i Severne Amerike, međutim, mnogi doktori nisu hteli da ih izvode zbog svojih konzervativnih stavova, dok su mnogi tvrdili da je to iz medicinskih razloga, jer je tehnika bila poprilično riskantna za ženu. Međutim, u XIX veku imamo babice koje koriste identičnu proceduru i neki istoričari kažu da je smrtonosna stopa bila vrlo niska.
U mnogim zemljama i danas doktori imaju pravo da odbiju da izvrše abortus. Tako, na primer u Italiji, danas 60% lekara to pravo i koristi, što znači da mnoge žene ne uspeju da abortiraju, bez obzira na legalnost ovog zahvata u toj zemlji. Žene su itekako vremenski ograničene, traženje drugog lekara može da potraje, te njihova trudnoća može lako da pređe dozvoljenih 10 ili 12 nedelja.
Ko donosi odluke
Nije postojala dilema da li je abortus legalan ili nije, o tome nismo ni razmišljali, jer prosto abortus nije bio institucionalizovan i bio je narodna radinost, potpuno u rukama žena. Kao što sam već spomenula, crkva se nije posebno mešala, a što je ipak slučaj danas. Danas je odluka o abortusu potpuno pala u muške ruke, jer se odluke o legalnosti abortusa donose u parlamentima, gde mahom zasedaju muškarci, a ako i ima žena, nema ih svakako dovoljno i odluke se donose iz patrijarhalnog ugla gledanja na stvari. Upravo je odluku da se zabrani abortus u Poljskoj, i kada fetus ima neki smrtonosni problem ili neku tešku neizlečivu bolest, donela jedna žena. Što mislim da je posebno naljutilo Poljakinje.
Upravo je odluku da se zabrani abortus u Poljskoj, i kada fetus ima neki smrtonosni problem ili neku tešku neizlečivu bolest, donela jedna žena. Što mislim da je posebno naljutilo Poljakinje.
Abortus je politička odluka
Zanimljivo je da se odluka o legalnosti abortusa, donosi na osnovu političke orijentisanosti vladajuće stranke u datoj zemlji. Tako kroz istoriju imamo niz komunističkih zemalja koje su prve legalizovale abortus. Naravno prva je bila Rusija iliti Sovjetski savez koji su ovu odluku doneli 1919. godine, a koja je stupila na snagu naredne 1920. E sad, tu su dve stvari zanimljive. Prva je da je ova odluka opovrgnuta negde 1936. zato što se smatralo da je mnogo ljudi izgubljeno u ratovima, te da se rusko društvo dâ obnoviti. Druga zanimljivost je ta da su komunisti verovali da će abortusi, legalni ili ne, potpuno nestati jer u jednom ravnopravnom, komunističkom društvu svi jednako vode računa o deci, svi imaju osnovne životne potrepštine, te će s toga žene želeti uvek da rađaju.
Island je legalizovao abortus 1935., iste godine i Nemačka, ali samo određenim ženama. Onima koje su u utrobi nosile ,,čistu krv” abortus nije bio dozvoljen. Neka mi posle kažu da lično nije političko. Švedska 1938., Japan 1948., što mi je posebno zanimljiva informacija, jer uprkos brojnim izgubljenim životima u Drugom Svetskom ratu, ova azijska zemlja ipak nije stavila pritisak na žene da moraju da rađaju time što bi zabranili abortus. Razumeli su.
Pod pritiskom Sovjetskog Saveza mnoge komunističke zemlje su morale da donesu istu odluku, pa su tako Bugarka, Rumunija, Čehoslovačka, Mađarska, Kuba morale da legalizuju pobačaj 50-tih i 60-tih godina XX veka. Zatim se abortus legalizovao i u Francuskoj 1975., na Novom Zelandu 1977, u Italiji 1978, Holandiji 1980, a u Belgiji 1990. Da, da, tek 1990.
Legalizacija abortusa u Jugoslaviji
Da li je Jugoslavija legalizovala pobačaj pod uticajem Sovjetskog Saveza ili ne, nisam sigurna, ali činjenica je da je ovo podneblje kroz istoriju bilo dosta tolerantno u pogledu pobačaja.
U Jugoslaviji se prva zvanična odluka o pobačaju donosi 1929. godine. Tada je prvi put zakonski regulisano pravo na abortus samo u nekim određenim slučajevima. U nedostatku informacija o ovome, pretpostavljam da je to bilo kada je život majke bio ugrožen. 1952. godine se ovaj zakon menja i dodaju se brojne druge stavke za odobrenje abortusa. 1974. godine Jugoslavija postaje jedna od prvih zemalja koje uvrštavaju pravo na abortus u ustav.
Abortus u Srbiji
Danas u Srbiji, žena može da abortira do 10 nedelje trudnoće, od 16-te godine bez odobrenja roditelja. Prema ono malo zvaničnih podataka koje imamo, najveći procenat žena koje abortiraju danas u Srbiji imaju između 30 i 35 godina i većina njih već ima decu.
Za vreme Jugoslavije, u jednom trenutku je bilo 300 000 pobačaja godišnje, u Srbiji 120 000, dok je danas u Srbiji registrovano 17 000. Međutim tačni podaci ne postoje jer privatne klinike u Srbiji nisu u obavezi da prijavljuju ovu intervenciju za zvanične statistike. Što se tiče cene, informacije su protivrečne. Na primer, našla sam da abortus košta 200€ u državnoj, a 300€ u privatnoj bolnici. Međutim, jedna čitateljka mi je javila da je u Nišu 5000 dinara, što verovatno znači da nema jedne zvanične cene. Dok je za vreme Jugoslavije, abortus je bio besplatan.
Abortus pod određenim uslovima
Mnoge zemlje imaju restriktivne zakone kada se radi o abortusu. To znači da su abortusi dozvoljeni samo u slučajevima silovanja ili incesta, kada je život buduće majke doveden u opasnost, ili kada postoji neki ozbiljan problem sa plodom. Brojke i statistike su poprilično frapantne. Prema Ujedinjenim Nacijama, danas u svetu svega 34% žena ima slobodan pristup abortusu, dok je procenjeno da 700 miliona žena u reproduktivnom dobu živi u zemljama koje imaju vrlo striktna pravila i zakone u vezi sa pobačajem.
Samo 61% zemalja dozvoljava abortus ukoliko je žena silovana ili ukoliko postoji ozbiljna deformacija sa plodom. Možete li to da zamislite? Malo manje od polovine planete ne dozvoljava da žena abortira ukoliko je zatrudnela pri nečemu tako strašnom kao što je silovanje! U Maroku se takvim ženama nudi da se udaju za svog silovatelja, jer žena neće izgubiti čast, a muškarac neće otići u zatvor. Kažu Win, win situacija. Izvinite šta? Ko tu odnosi pobedu, osim još jednom patrijarhat nad zdravim razumom?
Žensko telo – kazne su velike
U zemljama gde je abortus ilegalan, kazne za isti mogu ići i do 30 godina zatvora, što je slučaj sa El Salvodorom ili 8 godina zatvora u Hondurasu.
Možda se i sećate priče o devojci Evelin Beatris Ernandez (Evelyn Beatriz Hernandez) koju su silovali. Ona je tvrdila da nije ni znala da je trudna, dete je rođeno mrtvo, a ona je osuđena na 30 godina zatvora. Sud je smatrao da je ona kriva za smrt deteta. Nakon velikog pritiska međunarodne zajednice, suđenje je opet bilo zakazano nakon što je bila u zatvoru već 3 godine. Pričamo o devojčici koja je u tom trenutku imala 16 godina. Na ponovljenom suđenju je bilo sugerisano da kazna treba da se prepravi u 40 godina zatvora, ali je ona na kraju oslobođena.
Latinska Amerika je kontinent sa najviše restrikcija. Abortus je moguć samo na Kubi od 1965, zatim u Urugvaju od 2012 (živeo Muhika!) i u Meksiku samo u Meksiko Sitiju i federativnoj državi Oahaki.
Malta kao ekstrem
Malta takođe ima vrlo oštra pravila. Abortus nije moguć ni kada je život žene u opasnosti, a kazna za abortus je 3 godine zatvora. Udahnimo i ponovimo. Abortus na Malti nije moguć čak ni kada je život žene u opasnosti. Wtf Malto?
Ja se sad pitam šta je sa muškarcima? Zašto iste kazne ne postoje i za njih? Žena nije tek tako sama zatrudnela, a sama od sebe.
Zabrana abortusa neće ništa rešiti
Treba da razumemo da je abortus postojao oduvek i da se zabranom abortusa neće smanjiti broj istih, već će se samo povećati broj ilegalnih, čime se život žena dovodi u opasnost. Smatra se da je broj abortusa u zemljama gde je on legalan i gde je ilegalan, gotovo isti. Razlikuju se samo metode, a time i opasnost njihovog izvođenja.
Zato ponovimo:
Zabranom abortusa neće se smanjiti broj istih. Samo će se povećati mortalitet žena.
Iako danas mnogi i dalje pričaju o tome kako žene čine više od polovine populacije na zemlji, to nije istina i to se može videti najjednostavnijim pretraživanjem na Google-u. Žena ima danas manje nego muškaraca i to je zbog selektivnog abortusa. Kao što znamo jasno da je to slučaj i u nekim zemljama na Balkanu, žene često abortiraju kada saznaju da će roditi devojčicu.
Ujedinjene nacije danas procenjuju da na svetu ,,nedostaje 117 miliona devojčica.
Momenti krize kao izgovor
Trenuci velikih kriza su posebno problematični. (a da li smo živeli u bilo kom trenutku mi sa Balkana, osim u vreme kriza?) U vreme kada prolazimo kolektivno kroz nešto teško, kao što mogu biti tranzicije, velika nezaposlenost, ekonomska i socijalna kriza ili ova sada zdravstvena, nacionalizam ima tendenciju da raste, a sa njegovim rastom i vraćanje tradiciji. To je kao neki instinkt, ljudi imaju potrebu da se oslone na nešto poznato, da sebi olakšaju teške situacije.
Međutim, istorijski, ovo su momenti u kojima se mnoga prava žena dovode u pitanje, a žena se uglavnom svodi na svoje reproduktivne organe. Primer? Posle svih većih ratova, u kojima žena, usled odsustva muškarca, njega odmeni u svim sferama života, tako i kada se rat završi, valja zemlju obnoviti, a posla nema za sve, od žene se očekuje da ostane kod kuće i brine se o deci. Ne bih ni sebe ni vas da plašim, ali ova pandemija je već otpočela ekonomsku krizu koja će se samo povećati. Ne bi me čudilo da bude još zemalja koje će neka od mukotrpno stečenih prava žena dovesti u pitanje. Poljska je mudro iskoristila trenutak da donese tako veliku odluku. Važno je da ostanemo u pripravnosti i da razumemo krhkost naših mukotrpnim radom stečenih prava.
E sad, ovako za kraj, prosledila bih jednu poruku svim političarima koji misle da je legitimno mešati se u materice. Umesto da se koncentrišete na oduzimanje još jednog prava ženama, zašto ne biste poradili na primer na: seksualnom obrazovanju, na širenju svesti o seksualnoj zaštiti, na ukidanju poreza na kontraceptivne pilule, na investiranju u pronalaženje kontraceptivnih sredstava za muškarce, podizanje svesti o tome šta sve muškarci treba da rade u domaćinstvu. Molim? Šokiraju vas ove ideja? A jelte! To vam je kad se fokusirate se na pogrešne stvari. Zamenjujete teze. Vidite da vam je lista dosta velika, pa prionite na posao!
A drage žene, prisvojimo jednom za svagda parolu:
View this post on Instagram
No Comments